Drugar mi je poslao poruku koja je glasila: „ŽURKA. Subota 24. februar od 20 h. Ulica ****, 7. sprat, bordo vrata. Donesi šta konzumiraš i ne stidi se da povedeš nekoga.“ Kaže mi mama: „Valjda se samo kaže žurka. Podrazumeva se da je kućna. Da je u klubu ili negde drugde, onda bi rekla da je žurka u klubu.“ Baš me je nasmejala jer se to danas nikako ne podrazumeva, danas se mnogo ređe ide na kućne žurke dok su se oni u njihovo vreme najčešće upravo tako okupljali, po tuđim gajbama. Dugo nisam bila na kućnoj žurki a posebno ne na onoj na kojoj ne moraš bojažljivo da pitaš: „Je l’ mogu da povedem nekoga?“ Nego domaćin još i naglasi da slobodno povedeš koga želiš. Možda smo već iz toga mogli da zaključimo kakav će provod biti, ali nismo.
Mali lepi stan koji je nekada bio umetnički atelje njegovog dede sada je vrveo od ljudi koji pod disko kuglom uzbuđeno igraju. Soba toliko krcata ljudima da sam odmah znala da su svi ono ‘Ne stidi da se da povedeš nekoga’ shvatili vrlo ozbiljno i poveli makar šaku prijatelja.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 29. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
