BIA će uništiti dokumentaciju, ako već sad to ne radi: Veliki intervju bivšeg operativca DB za Nedeljnik

Alternativna istorija je vrlo zavodljiva kategorija koja tera na razmišljanje. Ona nije samo fikcija, već moćan alat za razumevanje ključnih tačaka u kojima su odluke ili slučajnosti promenile tok istorijskih događaja.

I zato su insajderska svedočenja iz srca tajne službe veoma važna.

Jedno od njih je i svedočenje Zorana Stijovića, penzionisanog operativca Državne bezbednosti.

Čovek koji je bio ne samo svedok već i akter najbitnijih događaja devedesetih i početkom dvehiljaditih uskoro završava pisanje svoje knjige i odlučio je da sa čitaocima Nedeljnika podeli samo delić svojih saznanja koja otvaraju prostor za razmišljanje o tome kako bi Srbija drugačije izgledala da su se samo tri događaja kojima je Stijović prisustvovao i učestvovao u njima desila drugačije.

Kako bi na primer Srbija izgledala da dokumentacija DB nije uništavana, kako je sam Stijović otkrio u istrazi koju je vodio? Šta bi se desilo da su njegovi tajni razgovori sa Radetom Markovićem završili kao ključni dokaz za sudski postupak? Da li bi Srbija bila zemlja u kojoj je nemoguće da se ponovi ovo što danas imamo – zloupotreba službe za partijske i lične, a ne državne interese.

Ubrzo posle ste sa Markovićem imali još mnogo razgovora? Kako je došlo do toga?

U januaru te godine, čim je došlo do formiranja Đinđićeve vlade, Rade Marković je smenjen, a ja sam doveden u Beogradski centar DB. Tu se dešava dve trećine posla DB. I ubrzo nakon toga, Beogradski centar hapsi Markovića. Dovode ga u naše prostorije, ali on nije hteo da razgovara sa ljudima koje sam odredio da rade sa njim.

Rekao je da to nije u redu, da je on bio načelnik Službe i da je red da ga je pozvalo novo rukovodstvo sa Goranom Petrovićem i Zoranom Mijatovićem na čelu, da pričaju sa njim. Mi smo ih pozvali, oni nisu hteli ni da čuju za to.

Marković je u tom trenutku kod nas u pritvorskim prostorijama i kad su mu operativci rekli da rukovodstvo Službe neće da priča sa njim, on je rekao: „Dobro, nađite Zorana Stijovića, sa njim hoću da razgovaram.“ Nije ni znao da sam ja već tu, u Beogradskom centru. Jedan od operativaca izađe iz prostorija i kaže nam to. Opet pozovem Banjicu, a Petrović i Mijatović mi kažu: „Kako ti odlučiš.“

A zašto baš sa vama hoće da razgovara?

Pretpostavljam, zbog te epizode za Novu godinu.

I vi odlučite da siđete kod njega?

Možete da zamislite situaciju u kojoj se razgovara sa čovekom koji je bio alfa i omega i centar odlučivanja tada, neko ko može i danas da ti skine glavu, a kamoli u to vreme. I sad krene priča i on kaže: „Vidiš kakva su vremena, sve se menja. Ja mislim da nisam kriv za sve, hoću da nosim teret onog što sam uradio, ali neću za ono što nisam činio.“

Kaže da hoće da pomogne državi, ali kaže da hoće da o tome bude upoznat državni vrh, poimence navede Koštunicu, Đinđića i Dušana Mihajlovića, i da mu se pruže pismene garancije da će biti tajno, da se o tome neće znati i da će mu biti zaštićena poruka. Kažem mu: Okej, za 12 sati te prebacuju u Okružni zatvor, ja ću preneti poruku, pa ću da ti javim.

Za to vreme, šta vi radite u Beogradskom centru?

U to vreme je prioritet bilo rasvetljavanje otmice Ivana Stambolića, ubistva Slavka Ćuruvije i atentata na Ibarskoj magistrali. Mene nema u tome, ali rekli su da mogu da istražujem o zloupotrebama Službe. I uzmem da istražujem uništavanje dokumentacije jer sam tome prisustvovao.

I šta ste utvrdili za uništavanje dokumentacije?

Da je iznošeno, uništavano, spaljeno. I to je izvršeno nezakonito, organizovano i sistematsko uništavanje više od 300.000 poverljivih dokumenata Službe državne bezbednosti koji su bili kompromitujući za njen rad i zloupotrebe u periodu od 1998. do 2000. godine. I to u kritičnom međašu savremene, nove političke istorije Srbije.

Bilo je jasno da je krajnji cilj skrivanje istine i odgovornosti.

I šta se desilo sa tim slučajem?

Krajnji rezultat rada velikog broja ljudi je da je informacija završila u nečijoj fioci i da ništa nije preduzeto. Objaviću u knjizi tu informaciju. I na prvoj strani tog dokumenta piše šta uništavati. Kaže: Uništavati dosijee operativnih i prethodnih obrada članova DOS-a i Otpora. I sad kad bi neko uzeo da sabira samo broj dosijea uništenih, došlo bi se do broja više od 1.000. Takođe, iznošeni su spiskovi saradnika, menjani, neki su brisani, neki lažno dodavani.

Ovaj strateški, jedan od najznačajnijih problema u suočavanju sa odgovornošću i posledicama, zloupotreba u radu i daljoj manipulaciji sa dosijeima, ostao je neistražen do kraja. Kadrovi su sačuvani i ostali u senci drugih događaja koji su se dešavali, a sistem državne bezbednosti je nastavio da funkcioniše sa istim metodama, samo pod drugim imenima.

Najveći cinizam je podmetnuto „kukavičje jaje“ Vladi Srbije, da u maju 2001. godine donese Uredbu o otvaranju dosijea Službe državne bezbednosti, samo dva meseca nakon pismenog izveštaja i punog saznanja tadašnjeg rukovodstva da je najveći broj dosijea već bio uništen.

Donose Uredbu o otvaranju dosijea, a dosijei već uništeni.

Uredba je 2003. godine ukinuta od Ustavnog suda kao neustavna. Do tada, ona se predstavljala i manipulativno koristila kao ispunjeno predizborno obećanje nove vlasti, simbol transparentnosti u suočavanju sa prošlošću. Građanima i široj javnosti bila je servirana farsa, i umesto istine dobili su iluziju. Posledice toga vidljive su danas.

Može li to isto i sad da se desi?

Sigurno će da se desi. Ako se već i ne dešava. Prošlost mora da se objasni jer je sadašnjost u kojoj živimo vezana za to. A ako se to ne reši, i budućnost će nam biti ista.

I kad se vraćate na Markovića?

Ja radim paralelno taj slučaj sa Radetom. Trebalo je jedno 10-15 dana da dođu povratne informacije da li pristaju na njegove uslove. Nisu hteli da mu daju pismene garancije. Meni je rečeno da je Koštunica poručio da nema veze sa tim, on vodi Jugoslaviju, ovo je Srbija. Đinđić i Mihajlović su obavešteni i poručili su da su saglasni da ja radim sa njim, ali niko nije hteo da dâ pismene garancije.

Ja sam to Radetu rekao. On je rekao: „Ja hoću da pomognem, ali ne verujem njima, svašta se dešavalo, svašta se radilo.“ Rade nije bio naivan, znao je on šta je radio, ali nije on za sve bio odgovoran. Suštinski je glavni čovek bio tu njegov zamenik Nikola Ćurčić.

Ko je taj čovek?

On je brat Veljka Ćurčića, venčanog kuma Slobodana Miloševića sa kojim je dve godine delio sobu u Studentskom gradu. On je porodična priča, vezan sa Mirom i Slobom 30 godina. Tada je glavni čovek u Službi za operacije, vodi čak i 10. upravu koja je tada Služba u Službi. I kod njega su one priče da nema papira, nego „Mira kaže da ovaj nije živ, nama bi bilo mnogo lakše“. I oni to shvate kao nalog i odu da skinu glavu. Ćurčić je predložio Markovića da bude načelnik Službe, kao njegov eksponent.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 25. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS