Povratila se parola studentskih protesta iz 1996/97 – „Beograd je svet“, ali svet nije više isti. Otuda i srpski studenti zaista deluju kao senzacija – i u medijskoj internacionalizaciji protesta i kao slobodarska atrakcija u odnosu na čamotinju srpske hibridne demokratije. Oni deluju avangardno mnogo šire od Srbije, ali je rizično pripisivati im razne levičarske fatamorgane jer srpski studenti su u suštini ustavne patriote i zalažu se za elementarnu normalnost jedne države koja formalno ima demokratski Ustav i neke institucije koje su sad uglavnom prazne ljušture. Plenumi, odnosno neposredna demokratija, pokazali su se efikasnim za studentski protest, ali politika države se ne može voditi plenumski u neposrednoj demokratiji, već u posrednoj – izbornoj. Kritička javnost i politička opozicija nisu uvek isto.
Devedesetih, kad su studenti tražili da ih vlast uvaži, Šešelj je rekao da će ih uvažiti shodno broju mandata koje osvoje ako izađu na izbore. Ključ artikulacije nalazi se u relaciji studentskih plenuma i političkih partija opozicije. Vlast se napadno brine da opozicija ne „preuzme“ (otme) proteste studentima, dok studenti i dalje drže distancu od opozicije. Tamo 1996/97. studenti su delovali sinhronizovano sa opozicijom a priznavanje izborne volje bio je lakši zadatak jer nije značio faktičku promenu sistema do čega bi se sad došlo kad bi se studentski zahtevi zaista ispunili. Danas je distanciranje studenata od opozicije kratkoročno dobro, dugoročno je rizično.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 06. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
