A da li će stvarno da skrate čas na 30 minuta? Pitaju deca, pitaju roditelji jer je to pitanje koje sve zanima na početku drugog polugođa ove školske godine u koje ulazimo sa još nekim potencijalnim novinama za osnovne i srednje škole kao što je zabrana mobilnih telefona.
Najčešće se spominju četiri bitne promene, a sigurno su ove dve najzanimljivije – od toga kako će to da funkcioniše u praksi i kako će na njih reagovati deca – pa na kraju i da li će biti usvojene i stvarno zaživeti.
Zabrana mobilnih telefona
Institucija Zaštitnika građana je završila predlog zakona kojim bi se zabranila upotreba mobilnih telefona, a pre nego što se sa tim zakonom, čiji detalji još nisu poznati, izađe u javnost, dali su priliku mladima da iznesu svoje mišljenje o tome.
U anketi koja je rađena interno među decom, ona nisu protiv zabrane nego je samo pitanje da li da ona bude delimična, da se njima dozvoli da komuniciraju između sebe i naravno sa svojim roditeljima tokom odmora, rekao je ministar prosvete Dejan Vuk Stanković.
Najave koje do nas dopiru putem medija krenule su u dobrom smeru: ne treba mnogo mudrosti da shvatimo kako su i koliko štete našoj deci naneli mobilni telefoni, kaže Mirjana Gašić, profesor srpskog jezika i književnosti i portparol Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.
„Pozivali smo nadležne još pre nekoliko godina, kada su u javnost dospeli snimci o elektronskom nasilju u školama, da se sistemskim uredbama zabrani upotreba mobilnih uređaja za vreme časova. Od, u početku, korisnih elektronskih uređaja, vrlo brzo su postali sredstvo za neovlašćeno snimanje i nedozvoljeno deljenje fotografija, snimaka i ostalog sadržaja. Svi mi danas živimo u svetu u kom važe pravila rijalitija iz ’Velikog brata’, pa je nužno školi dati autonomiju da iz sveta konstantnog monitoringa izađe kao jedina sigurna zona.“
Ipak, treba pojasniti situaciju na terenu, dodaje, jer je do sada školama bilo omogućeno da sopstvenim pravilnicima same uređuju upotrebu mobilnih uređaja u svojim ustanovama, pa, ako Ministarstvo sada želi da zaista sistemski uredi ovo pitanje, trebalo bi da donese jasnu i preciznu zakonsku regulativu koja ne dovodi u nedoumicu ni zaposlene, ni roditelje, ni učenike.
Neke škole već imaju kutije u kojima učenici ostavljaju telefone tokom časa.
Šta bi stavljanje zabrane u okvir zakona moglo doneti? Da li bi moglo praviti razdor i probleme na relaciji roditelj–dete–škola? Da li to može nekome da stvori kontraefekat – anksioznost ili manjak osećaja sigurnosti, ali sa druge strane smanji vršnjačko nasilje s obzirom na to da se prebacilo u digitalnu sferu?
Pitanje više nije da li treba deci dati mobilni jer to jeste deo tehnološkog napretka, nego kada ga dati i kako postaviti granice, a zabrana korišćenja mobilnih telefona u školi jeste deo priče o granicama, kaže Olga Borovnica, dečji psiholog.
„Deca, a i mladi, shodno principima biološkog razvoja, nisu u stanju da kontrolišu svoje impulse u istoj meri kao i odrasli. Samokontrola je veština koja se stiče učenjem ali i razvojem frontalnih regija koje su zadužene za ovu funkciju i koje završavaju svoj razvoj tek oko 25. godine. Uzevši ovo u obzir jako je važno da odrasli budu ti koji će pomoći deci da se zaustave kada treba, da bolje isplaniraju svoje vreme, da razumeju i smire svoje emocije, da spoljašnja kontrola bude prisutna dok se u potpunosti ne razvije unutrašnja kontrola.“
Dokazano je, podseća ona, da skrolovanje, lajkovi i permanentna izloženost novinama u igricama i na društvenim mrežama utiču na porast nivoa dopamina i dovode do anticipacije osećaja zadovoljstva, tako da naše telo kasnije samo dodatno traži „svoju dozu“. Dajući detetu slobodu da koristi telefon koliko hoće dajemo mu preveliku moć, a samim tim i rizik da uđe u začarani krug stalne potražnje za dopaminom, koji kasnije ne donosi zadovoljstvo već samo razdražljivost. Preveliki ulog za dete koje nije dovoljno zrelo da uspostavi kontrolu i kočnicu nad svojim impulsima.
„Gledajući ovaj kontekst, zabrana mobilnih telefona u toku časa jeste dobar predlog jer se ne ostavlja deci izbor da li će ili neće pogledati feed ili story, jer i mi odrasli znamo koliko je teško odoleti ’samo jednom pogledu’, već im se pomaže u domenu kontrole. Gledano sa ove strane, nije u pitanju zabrana već pomoć u fokusiranju na aktivnost na času, samostalno razmišljanje i uključenost u grupnu dinamiku. Sistemsko rešenje jeste svakako bolje od očekivanja da svaki nastavnik proverava da li su deca koristila mobilni na kontrolnom ili ne, a deca se lakše navikavaju kada postoji doslednost u primeni istog pravila“, zaključuje Olga Borovnica.
Čas od 30 minuta
O mogućem skraćenju časova u srpskim školama počelo je da se govori početkom decembra, kada je to prvo nagovestio predsednik Srbije Aleksandar Vučić:
„Da budu koncentrisanija deca, da bude veća pažnja, jer malo ko može da održi koncentraciju 45 minuta.“
Pa je ministar prosvete Dejan Vuk Stanković izjavio prošle nedelje da se „glasno razmišlja“ o skraćivanju časova sa 45 minuta na 30, a kao jedan od razloga što se razmišlja o ovoj meri naveo „fenomen difuzne pažnje“.
Na pitanje kako bi to psihološki moglo da utiče na decu, da li je novim generacijama čak prikladnije da čas traje kraće ili dužina časa nema veze sa držanjem pažnje, dečji psiholog Olga Borovnica odgovara da skraćenje časova deluje kao vrlo ozbiljan poduhvat, a evo i zašto:
„Za početak obim gradiva i način prezentovanja lekcije je predodređen za vremenski interval od 45 minuta i ovakav raspored je zastupljen u većini država Evrope i sveta. Prezentovati određenu lekciju za kraće vreme zahteva pored nove organizacije gradiva i veštinu, jer svi znamo koliko je teško napraviti sažetak, izdvojiti bitno od nebitnog i optimalno iskoristiti vreme.
Pre razmišljanja o skraćivanju časova mislim da je važno i napraviti selekciju gradiva, jer problem se samo usložnjava ako obim gradiva ostaje isti a vreme za učenje gradiva uz pomoć nastavnika postaje manje.“
Odluku o skraćenju časova ne treba donositi stihijski, ona ne treba da predstavlja samo predlog koji treba izglasati u Skupštini, ne treba da bude olakšica ili kratkoročna pomoć prosvetnom sistemu i/ili učenicima, već deo šireg promišljanja o razlozima za i protiv, zajedno sa konsultacijama sa prosvetnim radnicima, psiholozima i pedagozima koji se bave psihologijom učenja, stručnjacima koji su u drugim zemljama imali iskustva sa modelom kraćih časova, kaže Olga Borovnica.
„Koristiti kao argument kraću pažnju dece deluje kao ukazivanje na neki simptom i pokušaj ublažavanja tegoba (kao septoleta za grlo kada imamo bolove u grlu) a ne bavljenje uzrokom problema i rešavanje (uzimanje na primer brisa grla pa u odnosu na to određivanje terapije). Činjenica jeste da je porast dijagnoza poremećaja pažnje, ali praksa nam pokazuje i da mnoga deca imaju ponašanje koje liči na poremećaj pažnje ali ne ispunjavaju kriterijume za dijagnozu, i da se više radi o teškoćama u usmeravanju pažnje u nedovoljno strukturisanoj situaciji. Svakako i za decu koja imaju dijagnozu rešenje nije u ukidanju aktivnosti nego u planiranju procesa.“
Problem u suštini nije nikada samo u trajanju časa, dodaje, nego u tome koliko je učenik aktivan na času i koliko je angažovan. Ako je čas dobro organizovan, podeljen na celine gde posle 15-20 minuta (koliko znamo da traje aktivna pažnja) postoji pauza, ako predavanje nije samo frontalno nego interaktivno, ako postoji kognitivni izazov, svaki učenik koji nema dijagnostikovani problem sa pažnjom i/ili hiperaktivnošću moći će da prati nastavu.
Rekli bismo da je time zapravo skrenuta pažnja na vrlo krupan problem koji naša deca poslednjih godina imaju – na apsolutno poremećenu pažnju. Ali, tu moramo biti vrlo obazrivi, jer različiti segmenti obrazovanja ne smeju biti podvrgnuti istoj reformi, objašnjava Mirjana Gašić iz Unije sindikata prosvetnih radnika.
„U nižim razredima osnovne škole učenici svakako dnevno imaju četiri do pet časova, od čega su dva umetničke ili vaspitne prirode. Preostali časovi maternjeg jezika, matematike i dodatnog jezika ili predmeta koji usmerava ka prirodnim i društvenim naukama, oni su predmeti oko kojih se učenici najviše angažuju, te je posebnu pažnju potrebno na njih usmeriti.
Sa druge strane, najviše poteškoća u radu uočavaju kolege koje rade u višim razredima osnovnih škola. Trka za nastavnim jedinicama, sa zakonskim propisima koji zahtevaju previše aktivnosti u četrdesetočasovnoj radnoj nedelji i pritisak sa svih strana da se učenici ocenjuju i formativnim i sumativnim ocenama na kraju rezultiraju potpunim haosom.“
Zato je, kaže, umesto redukovanja trajanja časova – neophodno smanjiti broj učenika na maksimalno 20 učenika po odeljenju, a paralelno sa tim i uvesti svođenje uspeha učenika na prosečnu, a ne zaključnu ocenu.
„Ovim reformama dobili bismo mnogo kvalitetniji rad i jasniju sliku o stvarnom postignuću učenika tokom školske godine. Paralelno sa tim eliminisali bi se i pritisci mesec dana pred kraj školske godine da se učeniku ’popravi samo jedna ocena, ili dve – za prosek’. Neretko je to, zapravo, kalkulacija i ’nameštanje’ uspeha koji apsolutno nije realan“, pojašnjava Mirjana Gašić.
Ministar prosvete je rekao da će saslušati različite argumente za i protiv, posle čega ide praktični deo koji podrazumeva institucionalnu reorganizaciju rasporeda časova, alokacije nastavnog kadra i možda prijem novih ljudi, jer će biti više časova, i da će možda krenuti sa nekim pilot-programom.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 22. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
