Postoji li uopšte iko ko se nije nekad smejao, zavoleo, zaplesao ili pustio iskrenu suzu uz neku pesmu Lajonela Ričija? Njegova muzika nosi onu posebnu toplinu zbog koje imate utisak da ga poznajete godinama – kao prijatelja koji uvek zna šta da kaže kada vam je teško, ili šta da odsvira kada vam se pleše do zore. Malo ko ume da peva pred hiljadama a da se svakome obrati lično. Kod Lajonela, to dolazi prirodno.
Turneja „Say Hello to the Hits“ bila je upravo ono što je obećala – sočno putovanje kroz decenije hitova. Inače nisam ljubitelj koncerata gde se sedi, jer ponekad ubiju atmosferu, ali u bečkoj Wiener Stadthalle dogodilo se suprotno: prostor je postao intimniji, gotovo kao dnevna soba velikog domaćina. Publika je bila šarenolika, uz jasnu dominaciju generacije X.
Videlo se mnogo parova i ženskih grupa, a gotovo da sam mogao da pogodim na koju pesmu je kod koga pao prvi poljubac ili koji je hit obeležio neko životno poglavlje. Veče je otvorio mladi belgijski muzičar Iggi Kelly, 22-godišnjak koji je vrlo brzo osvojio publiku i zaslužio gromoglasan aplauz.
A onda – laserski snopovi, pirotehnika koja bi svakom vatrogasnom inspektoru ubrzala puls, i veliki ekrani koji su nas proveli kroz Lajonelovu karijeru. Suvi led je prekrio binu, začule su se prve poznate klavirske note, a on je, posle kratkog zadirkivanja iz backstagea, izronio iz magle poput feniksa. U crnom, sa belim šljokičastim kaputom, šetao je pistom kao car pozornice i stigao u centar baš u trenutku da izgovori ono što smo svi čekali: Hello!
Od tog trenutka – publika je bila njegova. Lajonel je zračio toplinom i šarmom, onim pravim ljudskim, a ne onim „zvezdanim“. Reč legenda se prečesto koristi, ali ovde je bila potpuno na mestu. Glas mu je i dalje iznenađujuće jasan i pun, pa je lako zaboraviti da ima 76 godina.
Lista hitova je toliko duga da je pravo čudo kako je uspeo sve da uklopi, ali dobili smo sve: od ranog perioda sa The Commodores do solo klasika poput „Brick House“, „Dancing on the Ceiling“, „Stuck on You“. Ubacio je i deo „We Are the World“, što je publika dočekala sa vidljivom emocijom.
A onda – klavir. Ogroman, raskošan, savršen za „Easy“ i „Three Times a Lady“. Lajonel je prelazio iz pesme u razgovor s publikom i svojim bendom tako opušteno da smo se osećali kao društvo koje se ponovo okupilo posle godina pauze. Oduševljenje je bilo takvo da se niko nije ljutio na svog partnera zbog uzdaha ili suze – pa to je ipak Lajonel Riči. Kako mu odoleti?
Finale večeri bila je produžena verzija „All Night Long“, koju je publika pevala toliko glasno da se činilo kao da je poslednja pesma na svetu. U povratku kući uhvatio sam sebe kako razmišljam: da li sam upravo gledao vrhunski ispeglan, profesionalan šou ili najveće karaoke svih vremena? Istina je – oba.
Lajonel, legendo – još uvek si vrhunski.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 4. DECEMBRA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
