A neka baba bi pitala „Crni sine, šta radiš u pola tri noću?“

U petak ujutru, češljam platforme na telefonu, vidim poruku. Od kamarada MP, vreme slanja: 02.45. Neka baba bi pitala „Crni sine, šta radiš u pola tri noću?”, ali ja nisam baba i znao sam zašto je budan. Liverpul.

I zavideo sam mu na tom poklonu života u kome se raduješ nečemu što nisi ti, ali nikad to nije više pripadalo tebi. To osvajanje nečeg velikog od tvog kluba. Evo priznajem svoj ludi monolog iz 2012. U danima kada je Čelsi igrao finale LŠ a sutradan se održavali presudni (oduvek) izbori, imao sam razne halucinacije pa i dolazak nekog kladioničara koji mi u faustovskom fudbalskom pitanju kaže: ”Ili da Čelsi osvoji LŠ u subotu, ili da Toma sutradan dobije Borisa na izborima?”

Odgovorio sam: „Samo da Čelsi uzme.” I uzeo je i ja sam bio lud kao sada kamarad, i sutradan ne da sam bio beli listić, nego sam bio plavi listić jer me ništa nije zanimalo kad su pobedili oni za koje sam glasao u životu – Čelsi. 

Ima ta knjiga „Stadionska groznica” koja je zbirka aksioma svih navijača, ali ne idiota, nego navijača. I u istoimenom filmu taj balon krene da se ispumpava nakon tog životnog uspeha kluba. Kao da je to bilo u mom slučaju.

Jer nekoliko sati pre nego što će se kamarad MP oglasiti u pola noći, Stjuart, navijač Čelsija, u rezidenciji mi je rekao: „Branko, samo da pobedimo večeras.” I divim se što drug Dušan M. ide i dalje sa Partizanom po Evropi. A meni nije više bitno kao 2012. Jer je današnji fudbal postao bezličan.

Kada sam pre dve godine bio prvi put na Enfild roudu, slikao sam se samo pored paba sa slikama starih igrača: Dalgliš, Fauler… Kada sam video grupnu sliku Liverpulovih fudbalera, delovali su mi kao ekipa koja rasklapa suncobrane na plaži u Hurgadi. Niđe harizme, dragi gledaoci. Sve neka industrija, korporacija… Ništa Džordž Best. Ili sam ja postao baksuz.

Jer ja sam taj fudbal izmaštao od tog prvog treninga YU reprezentacije na koji me je odveo otac. Pred SP 1974. u Nemačkoj. Pomoćni teren Marakane, a mi pored ograde. I trči Ilija Petković sa naše strane. O, čoveče, meni se činilo da je to topot. Pa savije Petko, pa centrira Petko… Au, čoveče, nisam spavao. Prvi put sam video fudbalera reprezentacije na pola metra. Pa kasnije Petko u odelu na pruge, i ti zavoliš ta odela, pa shvatiš da je to engleski dres kod.

Ima takvo i Rod Stjuart a i Gaj Riči. Pa plavo-beli dres OFK i Čelsi. Pa okači radio legenda Žikica Simić o Petku, pa mi Filip David priča o Petku. Prošle godine izlazim iz redakcije a Petko ide u „Maderu” i slikamo se. Hteo sam da okačim tu sliku i nazovem je „Rosinson i Petko”, ali nikako da je nađem.

***

*Kolumna Branka Rosića iz Nedeljnika br. 442