Znate onaj osećaj kada legnete u krevet, spremni da zaspite, a onda vam se odjednom u mislima vrati razgovor od pre tri dana? Ne ceo razgovor, već samo jedna rečenica. Nešto što ste vi rekli ili što je rekao neko drugi. Kao da je mozak sam premotao film baš na taj trenutak, iako to niste tražili.
Većina takvih situacija javlja se zato što vam se čini da razgovor nije dobio svoj epilog. Možda ste rekli nešto neprijatno, a niste uspeli da to razjasnite. Možda je neko rekao nešto što vas je povredilo, a vi niste odmah odgovorili, piše Jutarnji list.
Mozak, međutim, ne voli nedovršene priče. Zato se stalno vraća na isti trenutak, nadajući se da će, ako ga dovoljno puta ponovi, sve odjednom dobiti smisao ili ćete se konačno setiti savršenog odgovora koji u tom trenutku niste imali.
Naknadna obrada događaja
Sigurno ste se nekada zapitali zašto neprestano premotavate razgovore u glavi i razmišljate o tome šta je trebalo da kažete.
“Iz svog iskustva primetila sam da mnogi ljudi osećaju anksioznost tokom razgovora, ali tek kada se razgovor završi postaju izuzetno strogi prema sebi. Razlog je to što mozak ima sklonost ka onome što nazivamo naknadnom obradom događaja, odnosno ponovnom analiziranju društvenih susreta i traženju sitnih grešaka u njima. Veoma je uobičajeno da se trenutni propust, nespretan smeh ili čak jedna rečenica dožive kao ozbiljna društvena greška”, objašnjava klinička psihološkinja dr Munija Batačarija.
Kako dodaje, ova navika često je povezana sa perfekcionizmom ili pritiskom da uvek delujemo pametno, duhovito ili simpatično.
Perfekcionisti sebe procenjuju isključivo kroz prizmu besprekornog funkcionisanja. Duboko u sebi veruju da je svaki razgovor test njihove inteligencije, smisla za humor ili društvene vrednosti. Na taj način postavljaju sebi gotovo nemoguć standard, pa im se čak i sasvim normalno ponašanje čini kao neuspeh.
Neprestana potreba da ostave dobar utisak tera ljude da više prate sebe nego što zaista učestvuju u razgovoru sa drugima. Kako ističe stručnjakinja, mnogi su toliko zaokupljeni „izvođenjem“ da zaboravljaju da jednostavno budu prisutni.
Um u stalnoj pripravnosti
Dr Batačarija objašnjava da ovakvo neprestano vraćanje mislima na iste razgovore troši kognitivnu energiju i održava um u stanju stalne pripravnosti.
To vremenom dovodi do mentalne iscrpljenosti, ali i do osećaja nesigurnosti i anksioznosti pred buduće društvene situacije.
U takvim okolnostima društveni kontakti počinju da deluju zastrašujuće, dok preterano analiziranje dodatno pojačava utisak da je svaki razgovor mnogo važniji nego što zaista jeste.
Zbog toga psihološkinja ima nekoliko saveta koji mogu pomoći da prestanete da iznova analizirate razgovore i da budete prisutniji u trenutku.
“Prvo što treba da uradite jeste da shvatite da razmišljanje nije isto što i dokaz. Zapitajte se: da li zaista imate dokaz da nešto nije bilo u redu ili samo pretpostavljate? Umesto da razmišljate o tome koliko ste bili uspešni u razgovoru, pokušajte da se zapitate: „Šta sam iz ovoga naučio/la?“ umesto „Kako sam to uradio/la?“. Vežbe svesne prisutnosti mogu pomoći da se prekine negativan unutrašnji dijalog jer skreću pažnju sa takvih misli. Takođe, važno je da prestanete da tražite stalnu potvrdu drugih i prihvatite da su nesavršenosti sastavni deo ljudske prirode. To će vam pomoći da se oslobodite potrebe da iznova analizirate svaki razgovor”, savetuje dr Batačarija.
Tagovi
