Posle uspešnog EP-a „Žena dete“ koji je više okrenut ženama, objavljuješ svoj prvi solo album pod nazivom „Cosmic Delivery“. Oseća se uticaj muzike na kojoj si odrastala, koju privatno slušaš. Kakve su prve reakcije?
Reakcije su zasada sjajne. Ono što često čujem je da se album sluša u cugu, što me posebno raduje. Ljudi ga doživljavaju kao celinu, iako su pesme vrlo različite. Komentariše se malo drugačija produkcija, angažovaniji tekst, žanrovska eklektika, neka nova muzička atmosfera koju možda nisu očekivali od mene. Meni je važno da album publika doživi kao celovitu, vanvremensku priču koja je napisana da traje. Volela bih da u njemu svaki put pronađe nešto novo, neki novi sloj značenja.
Na albumu se smenjuju različite pesme, od angažovanih, do ljubavnih, životnih pesama, pesama za žurke. Da li je takva i Zoe Kida privatno? Koja pesma tebe najviše oslikava?
Istina, potpuno se identifikujem. Oduvek slušam raznorodnu muziku i to me je vrlo muzički razgranalo. Bilo bi planski, samim tim fake, ograničavati se i sputavati kreativni proces, tako da sam ostavila brisan prostor inspiraciji. Sa muzikom nema kontrole, ona je kao voda koja pronalazi svoj put. Mi dajemo filter, ton, kanališemo u kom pravcu se kreće taj stvaralački tok koji je tako fascinantan i neuhvatljiv. Magija nadahnuća. Inspiriše me život kao takav, ljudske navike, fenomeni današnjice, međuljudski odnosi, karakteri, trenuci, lepota… Kada nešto dovoljno dugo odjekuje u meni, transformiše svoj oblik kroz muziku. Zato nijedna pesma ne nastaje po unapred zadatoj formuli; svaka je odgovor na osećanja, utiske, doživljaje…
Teško mi je da izdvojim samo jednu pesmu koja me predstavlja, jer svaka osvetljava neki deo mene. Ceo album je, zapravo, screenshot emotivnog trenutka u kom se nalazim. Možda pesma „Cosmic Delivery“ na najbolji način predstavlja moj odnos prema životu i poverenju u unutrašnji glas i daje dominantni ton čitavom albumu.
I dalje si ostala dosledna sebi, slušaš svoju intuiciju, ne prilagođavaš se toliko masovnom ukusu, ne ideš po principu hiperprodukcije. Da li je to hrabro u današnje vreme?
Ne doživljavam to kao hrabrost, više kao svoj izbor. Mislim da je to put kojim se ređe ide, teži je, neizvestan je. Odrasla sam na muzici koja je postavila veoma visoke muzičke i estetske kriterijume: EKV, Idoli, Bebi Dol, Slađana Milošević i mnogi drugi umetnici koji su pokazali da popularna muzika može istovremeno da bude autentična, inteligentna i hrabra. Na neki način osećam pripadnost toj tradiciji. Iako je moja muzika žanrovski drugačija, pokušavam da nastavim ideju da moderna srpska muzika može da bude umetnički relevantna, da ima stav i da ne potcenjuje svoju publiku. To je put od kog ne želim da odustanem, bez obzira na trendove ili pritisak hiperprodukcije.
I dalje se priča o promociji albuma, pomerila si i sopstvene granice, a opet ostala autentična, prepoznatljivog muzičkog izraza?
Bilo mi je važno da promocija ne bude samo događaj na kojem će se album samo preslušati i nazdraviti njegovom izlasku. Želela sam da ljudi na trenutak uđu u njegov svet, i svim čulima ga osete. Zato mi nije bilo dovoljno da samo pustim pesme, želela sam da ih oživim i kroz performans, scenografiju i celokupno iskustvo, da prenesem atmosferu, simbole i lična značenja koja su utkana u album. Zahvaljujući neobičnoj arhitekturi Silosa, napravili smo niz zasebnih scena kroz koje su ljudi mogli da se kreću. Svaki segment otkrivao je jednu pesmu sa albuma sa svojom specifičnom atmosferom, tako da publika nije bila samo posmatrač već i učesnik.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 9. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
