***
MAKRONOV GREH
Makron je krenuo, pre deset godina, u osvajanje Jelisejske palate sa sloganom „Ni desnica, ni levica“, obećavajući bezbolnu revoluciju, prevazilaženje klasične podele na levicu i desnicu u ime borbe protiv ekstremne desnice i klana Le Penovih. Devet godina kasnije, francusko društvo je još drastičnije podeljeno po geografskom, obrazovnom, svetonazornom i imovinskom šavu.
Na jednoj strani imamo urbanu, obrazovanu, kosmopolitsku i dobrostojeću Francusku koja ima averziju prema populistima, bilo da dolaze sa ekstremne desnice ili radikalne levice – što su pokazali i rezultati na nedavnim lokalnim izborima – a na drugoj prigradsku, ruralnu, manje obrazovanu i frustriranu. Ova druga Francuska se deli na dve grupe. Prva je dominantna jer predstavlja deo građana koji u ilegalnoj imigraciji, radikalnom islamu i kriminalu vidi najveće probleme i traži uporište u Nacionalnom okupljanju. Druga, manjinska, upire prst u establišment i bolje nedefinisane centre moći, EU i NATO i okrivljuje Zapad za sva zla na ovom svetu.
Štaviše, kao u SAD, u Francuskoj se registruju promene strukture stanovništva u pojedinim sredinama, odnosno agregacije na etničkoj i političkoj osnovi. Primera radi, Nacionalno okupljanje ima najjača uporišta u ruralnim ili provincijskim sredinama gde žive uglavnom etnički Francuzi ili oni evropskog porekla, dok je Nepokorena Francuska prva politička snaga u predgrađima i kvartovima gradova gde živi druga i treća generacija imigranata iz Afrike koji su, zahvaljujući „ius soli“, postali državljani Francuske.
Makron je smanjio nezaposlenost, ali nije uspeo da podigne životni standard porodica sa niskim ili srednjim primanjima i pored serije intervencija u korist građana i preduzeća. Na taj način je ublažen efekat inflacije, ali je javni dug eksplodirao i dostigao rekordnih 118 odsto bruto društvenog proizvoda, ili 20 odsto više nego što je iznosio kada je Makron stigao na čelo Pete republike 2017. godine. Samo Italija i Grčka imaju veći javni dug od Francuske u EU.
MAKRON BEZ NASLEDNIKA
Jedna od najvažnijih primedaba na račun Makrona jeste njegova nesposobnost da kreira partiju ukorenjenu na teritoriji i partijske kadrove na visini zadatka da odgovore izazovima, ali i da proizvedu nove lidere. Makronova slabost bila je tendencija da odlučuje o svemu, što je neizbežno atrofiralo kapacitet drugih grana izvršne vlasti, ali i unutar partije.
Pobeda na lokalnim izborima umerenih ili tzv. mejnstrim kandidata ukazuje da većina glasača levice i desnice i dalje ima tendenciju da sprečava dolazak na vlast ekstremne desnice i radikalne levice. Već neko vreme se potvrđuje pravilo da dve tradicionalne snage koje su se smenjivale na vlasti, od kraja Drugog svetskog rata pa do pojave Makrona, socijalisti i degolisti, ostvaruju mnogo bolje rezultate na lokalu nego na predsedničkim i parlamentarnim izborima. Primer bivše gradonačelnice Pariza An Idalgo, njenog naslednika i Socijalističke partije prilično je indikativan.
Kuriozitet je da nijedan kandidat centra nema podršku Makrona, štaviše, niko nije ni u dobrim odnosima sa predsednikom, bilo da govorimo o Eduaru Filipu ili Žaku Atalu. Njima treba dodati i aktuelnog premijera Sebastijena Lekornua. U istoriji Pete republike samo dva bivša premijera postala su predsednici, Pompidu i Širak, dok nijedan nije direktno prešao iz Matinjona u Jelisejsku palatu.
Filip je dugo vremena bio najozbiljniji kandidat centra, ali je u međuvremenu Atal nadoknadio zaostatak i sada su manje-više izjednačeni u istraživanjima javnog mnjenja. Neizvesno je da li će Filip ili Atal napraviti korak unazad, a izvesno je da će, ako ostanu obojica tvrdoglavi, poništiti jedan drugog.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 9. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
