Nikada nije postojao engleski fudbaler poput Džuda Belingema. Ima samouverenost i eksplozivnost tinejdžerskog Vejna Runija, kao i viziju Pola Skolsa, ali ni to nije dovoljno da ga opiše. Belingem je igrač sa bezbroj slojeva, mladić koji kao da poseduje sve. Može da igra kao „osmica“, „devetka“ ili „desetka“. Ima eleganciju Glena Hodla i samouverenu drskost Pola Gaskojna, ali i hrabrost Brajana Robsona, prodornost Stivena Džerarda i, kao što je Meksiko osetio na stadionu Asteka, sposobnost da se u trenutku pretvori u najboljeg defanzivca na svetu i spase svoj tim gol-linijaškom intervencijom, piše Gardijan.
Ima li još nešto? Belingem izgleda kao filmska zvezda, poseduje šarm Dejvida Bekama i, imajući u vidu sve što je već postigao, uopšte ne zvuči nerealno kada kaže da mu je želja da posle završetka fudbalske karijere glumi Džejmsa Bonda.
Svet ovog 23-godišnjaka mnogo je veći nego što većina nas može i da zamisli. Za prvi tim Birmingem sitija debitovao je sa samo 16 godina i bio je toliko dobar da je klub povukao iz upotrebe broj njegovog dresa. Na debitantskom nastupu na velikom takmičenju za reprezentaciju Engleske zablistao je golom protiv Irana na prethodnom Svetskom prvenstvu. Sa Real Madridom postao je prvak Evrope, a zahvaljujući neverovatnoj zrelosti koju je pokazivao još kao tinejdžer često ostavlja utisak čoveka koji je mnogo stariji nego što zapravo jeste.
Ume da iznervira svoje navijače
Možda smo upravo zbog toga počeli da očekujemo previše od njega. Tokom pojedinih utakmica ume da iznervira čak i sopstvene navijače. Evropsko prvenstvo 2024. otvorio je na spektakularan način, silovitim udarcem glavom doneo je Engleskoj pobedu nad Srbijom u prvom kolu, ali nije uspeo da zadrži kontinuitet dobrih partija. Njegov veliki trenutak – spektakularne makazice protiv Slovačke, uz ono neizbežno pitanje „Ko drugi?“ – došao je na kraju utakmice u kojoj je, inače, odigrao prilično slabo. Često nije uspevao da sakrije frustraciju na terenu, a povremeno je delovalo i da nije na istoj talasnoj dužini sa ostalim najvećim zvezdama engleske reprezentacije.
Ali Belingem je na početku tog prvenstva imao samo 20 godina – rođen je 29. juna. Bio je praktično još dečak, iako mu je ceo svet bio pod nogama. Problem je, ako se to uopšte može nazvati problemom, bio u tome što su se spolja gledano u njegovom karakteru mogle uočiti određene protivrečnosti. Pred nama je bila megazvezda koja je u razgovorima sa engleskim televizijama posle utakmica Real Madrida u Ligi šampiona plenila inteligencijom. Njegovi odgovori bili su pronicljivi, zanimljivi i ispunjeni izuzetno preciznim taktičkim analizama, ali je uprkos tome ostajao pomalo zagonetna ličnost. Belingem retko komunicira sa štampanim medijima, veći deo karijere proveo je van Engleske, a tokom Evropskog prvenstva 2024. često je ostavljao utisak osobe kojoj je teško prići, naročito kada se previše trudio da bude heroj ili kada je nepotrebno trošio energiju raspravljajući se sa sudijama.
Sve je to preraslo u svojevrsnu krizu odnosa s javnošću, dodatno podgrejanu prošlogodišnjom čuvenom izjavom Tomasa Tuhela, koji ga je opisao kao „odbojnog“. Možda su neki pogrešno procenili Belingemovu ličnost. Jedno vreme su neki, poput analitičara Gardijana strahovali da postoji opasnost da uspori napredak reprezentacije Engleske. Kada danas pogledate unazad, jasno je da su ga mnogi pogrešno procenili. Iako je tačno da je Tuhel želeo da uspostavi hijerarhiju u kojoj će Hari Kejn i Deklan Rajs biti glavni autoriteti u svlačionici, bila je greška pomisliti da bi pokušaj menjanja Belingemove prirode mogao da donese bilo kakvu korist.
Ono što ga čini drugačijim i posebnim
Suština je u tome da je upravo njegov ego deo onoga što ga čini drugačijim i posebnim. To, međutim, ni najmanje ne znači da je loš čovek ili loš saigrač. Nije samo Džordan Henderson taj koji kaže da je Belingem sjajan momak. Brojni ljudi koji nemaju nikakav lični interes pričaju koliko je izuzetan kada upozna mladog navijača koji ga gleda sa iskrenim divljenjem.
Ali postoje trenuci kada se vidi koliko se Belingem bori da obuzda tu ogromnu želju za pobedom. Na ovom Svetskom prvenstvu bio je inspiracija svojoj reprezentaciji, postigao je četiri gola na pet utakmica, ali je zamalo izgubio kontrolu kada je Engleska u šesnaestini finala gubila 1:0 od Demokratske Republike Kongo. Belingem jednostavno nije čovek koji mirno prihvata stvari. Upravo u tim nijansama leži njegova posebnost. Pred nama je veliki patriota koji, paradoksalno, deluje gotovo neengleski u svojoj opsesivnoj želji za pobedom, u načinu na koji ga teškoće dodatno motivišu i u potrebi da svi znaju da je upravo on glavni junak priče.
Posmatrajte Belingema i videćete čoveka koji nema ni najmanju nameru da se pretvara da je bilo šta drugo osim fudbalskog genija. Ako biste pokušali da ga uporedite sa nekim sportistom, prvo ime koje pada na pamet je Novak Đoković. I on ume da se osmehne i osvoji publiku, ali i da u trenutku postane negativac u očima navijača ili da se pretvori u zastrašujuću, nezaustavljivu silu kada oseti da publika nije na njegovoj strani. Želite da moj protivnik pobedi? Šteta, jer ja ću ga pobediti, zaključuje Gardijan u analizi.
ĐokoviĆevski mentalitet
Taj đokovićevski mentalitet jasno se video u načinu na koji je Belingem uživao ulazeći u užarenu atmosferu stadiona Asteka tokom utakmice protiv Meksika u osmini finala, u nedelju. Posle prvog od svoja dva gola potrčao je ka korner zastavici i raširio ruke. Želeo je neprijateljsku atmosferu na tribinama, jer je upravo ona iz njega izvlačila ono najbolje. To je bila čista harizma, trenutak u kojem je Belingem svima stavio do znanja da ne postoji nikakva mogućnost da izgubi tu utakmicu.
Protiv Meksika je bio veličanstven, i sa loptom i bez nje. Tokom njegovog uspona često su se mogle povući paralele sa teniskim čudom od deteta – mladom zvezdom koja nastupa u individualnom sportu i navikla je da sama nosi teret ogromnog pritiska. Izazov za reprezentaciju Engleske bio je da tu njegovu sklonost da bude usamljenik, čovek koji želi da sam rešava utakmice, pretvori u oružje koje će koristiti čitavom timu. Tomas Tuhel pronašao je pravi način. Posle pomalo napetog početka njihovog odnosa, dao je Belingemu jasno definisanu ulogu. Shvatio je da u rukama ima retko viđen talenat. Dobio je svoju „desetku“.
Koliko danas deluje besmisleno mišljenje koje se moglo čuti uoči turnira da Belingem možda ne bi trebalo da bude starter. Od prve utakmice igra u fantastičnoj formi. Protiv Hrvatske pokrenuo je preokret spektakularnim solo prodorom i golom na početku drugog poluvremena, a protiv Meksika bio je doslovno svuda po terenu.
Nije usamljenik koji igra za sebe
Nisu tu bili samo golovi – savršeno tempirano utrčavanje i pogodak glavom posle centaršuta Bukaja Sake, zatim elegantan dupli pas sa Harijem Kejnom za drugi gol – već i prkos. Tu je bilo herojsko izbijanje lopte kojim je sprečio Sesara Montesa da izjednači u samoj završnici prvog poluvremena. Bilo je trenutaka nestvarnog fudbalskog umeća, ali i bezbroj iscrpljujućih sprintova dok je Engleska sa desetoricom igrača uspevala da sačuva prednost.
Ovo nije usamljenik koji igra samo za sebe. Belingem sve radi za tim. U više navrata imao je presudne intervencije – od ključnih startova u poslednjem trenutku protiv Hrvatske i Gane do uloge čoveka koji podiže saigrače. To se najbolje videlo kada je posle odlične partije Džeda Spensa protiv Meksika prišao kritikovanom desnom beku i održao mu kratak, ali snažan motivacioni govor.
Pred očima javnosti Belingem izrasta u jednog od lidera reprezentacije Engleske. I dalje sazreva i sigurno neće uvek donositi prave odluke. Protiv Meksika dogodila se i jedna komična scena – izgubio je loptu, a zatim reagovao gotovo detinjasto, nekoliko puta demonstrativno udarivši rukom o travu. Ali to je učinio zato što je bio uveren da je na putu da postigne još jedan spektakularan gol. I to je deo njegove ličnosti.
Danas nema fudbalera u dresu Engleske kojeg je zanimljivije gledati od Džuda Belingema. Ako je suditi po svemu što je do sada pokazao, protiv Norveške u subotu očekuje nas još jedno njegovo veliko izdanje, zaključuje se u tekstu.
Tagovi
