Goran Marković: To je bilo, sad ću vam reći, 1993. Najgora godina u Srbiji, najveća inflacija u istoriji sveta. Bio je zatvoren aerodrom, niste mogli leteti iz Beograda nego ste išli kombijem u Budimpeštu i odatle dalje.
I to je bio baš onako dramatičan trenutak u mom životu kad je trebalo da presečem da li da prihvatim ponudu i ostanem kao profesor u Americi. Ali nikada dobro nisam govorio engleski. Možda je to odlučilo, to što ne mogu prihvatiti da budem profesor na fakultetu jer ne znam taj jezik. Drugo, ja sam nekako, kako da kažem, sentimentalno vezan za ovo tlo i za ovaj grad. Moji su svi Beograđani i pomisao da odem živeti na drugom mestu mi se nije činila mogućom.
I onda na tom povratku iz Amerike ja sam sve vreme puta mislio da li sam pogrešio, da nisam na brzinu rešio odbiti tu ponudu. Noć je bila, novembar mesec, kombi od budimpeštanskog aerodroma stiže do granice i ulazi u Srbiju. Ušao sam u jedan poplavljeni WC i baš kad sam bio na pola, dolazi glas iz tame od gospođe koja je tu radila i naplaćivala usluge korišćenja toaleta. Rekla mi je: „Da platiš.“ I ja sam odgovorio: „Dobro, dobro. Koliko?“ Ona je rekla: „Dve milijarde.“
Stvarno je toliko koštalo. To je bilo vreme najstrašnije inflacije koja je bila za istoriju i literaturu. Moja plata na fakultetu bila je šest-sedam maraka mesečno. Bila je to najgora godina u mom životu.
Rajko Grlić: Nas dvojica smo bili jednom zajedno u Americi na Kolumbija univerzitetu 1984. godine. Djevojka koja je bila sa Sorosom iz ovih je krajeva i ona ga je nagovorila da uruči četiri stipendije za kulturu. I to je bio Danilo Kiš, Dušan Jovanović i nas dvojica smo bili jedan semestar. Oni su bili na Njujork univerzitetu, mi smo bili na Kolumbiji gosti. Nikakve obaveze nismo imali. Prikazali smo svoje filmove, pričali, i to je bilo to. A Kolumbija je tada bila zanimljiva jer je naš bivši dekan iz Praga bio šef Kolumbije a bio je tu Miloš Forman.
Goran Marković: Moj otac je u trenutku kad su Rusi upali u Čehoslovačku ’68. godine snimao jedan čehoslovačko-američki film. Igrao je glavnu ulogu uz Milenu Dravić i još jednu Amerikanku. A režirali su Klos i Jan Kadar. Oni su bili oskarovci. I u pola tog snimanja je on jednog jutra otvorio prozor i video pun trg tenkova. Snimanje je bilo prekinuto i on je prošvercovao Kadara. Klos je ostao u Čehoslovačkoj. On je prošvercovao svojim kolima do Beča Kadara i njegovu ženu Juditu. Oni su emigrirali i mnogo godina kasnije kada sam dobio nekakvu stipendiju da idem po Americi, tata mi je rekao: „Slušaj, u Los Anđelesu je Kadar. On je profesor tamo.“ Nešto je trebalo da mu odnesem ali nisam ga našao, bio je negde na snimanju. Ostavio sam mu to a posle nekoliko godina je umro. Dok sam studirao u Pragu, on me je pozivao na ručak.
Rajko Grlić: Ja sam ga sreo u Kanu i kaže mi: „Hajdemo sutra da doručkujemo zajedno.“ Došao je u pratnji jednog velikog čoveka a to je bio Muhamed Ali. Kadar je pričao viceve, a ovaj se ko lud smijao i lupao ga po ramenu tako da je Kadar svakih pet minuta završio pod stolom. Onda bi se digao nazad i nastavljao da priča, priča, priča. Tada sam poslednji put vidio Kadara.
A to praško proleće, to je bilo ludilo slobode osuđeno na propast. Nitko to nije volio. I nije prekinuto zato što su ušli samo ruski tenkovi. I Zapad se pravio lud. To je zaista bilo tri mjeseca neke slobode koju mi nismo nikad i nećemo vjerojatno vidjeti. To su oni zvali socijalizam s ljudskim likom, i to je bilo nešto što ni Zapad nije volio, da usred Europe postoji neki dobar socijalizam. Socijalizam mora biti siv i grozan. Zato su svi hteli zaustaviti tu iluziju.
***
O čemu su sve govorili Goran Marković i Rajko Grlić, možete pogledati u podkastu Velikih priča:
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 2. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
