U vremenu u kojem se svakodnevica sve češće opisuje rečima poput krize, konflikta i neizvesnosti, umetnost ostaje jedno od retkih mesta gde je moguće zastati i pokušati razumeti haos koji nas okružuje. Upravo iz tog prostora promišljanja nastaje i izložba „Metod u ludilu – Gestovi otpora: Gradnja. Razgradnja. Obnavljanje“ kanadsko-srpske umetnice Vesne Perunović, koju možemo pogledati u beogradskoj galeriji DOTS sve do 27. juna.
Naziv izložbe „Metod u ludilu“ zvuči kao odraz savremenog sveta, ali i kao lična strategija preživljavanja?
Apsolutno, živimo u vremenu velike nestabilnosti, konflikta i buke. Moralne i etičke vrednosti globalnog političkog vrha često deluju potpuno izokrenuto i graniče se sa iracionalnim, i to je za mene to „ludilo“. S druge strane „metod“ je pokušaj da unutar takvog haotičnog i frustrirajućeg sveta pronađem neki unutrašnji mir, smisao i način da ostanem povezana sa sobom. Moj rad upravo potencira taj proces – prevođenje haosa u nešto organizovano, smireno i balansirano.
Jedna od instalacija koju premijerno prikazujete je „Reverse Code“ – sedam panela koji vise u prostoru, na kojima je na Brajevom pismu ispisana Univerzalna deklaracija Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima. Kako danas vidite poziciju angažovane umetnosti – da li i dalje postoji prostor za autentičan kritički glas?
Tako je. Iskreno verujem da danas više nego ikad postoji prostor za autentičan kritički glas i da umetnost ima važnu ulogu da ukaže na pojave u društvu koje su duboko problematične, iako su postale normalizovane. Sam čin osvešćivanja već jeste političan. Ova izložba je kritična na način na koji u prvi plan stavlja ženski pristup društvenom životu – kroz brigu, gradnju, kreativnost, povezivanje i angažman – i suprotstavlja ga dominantnim modelima razaranja, konflikta i konfrontacije koji danas oblikuju svet oko nas.
Tekst za katalog napisala je Leonida Kovač. Da li ste tokom rada na katalogu otkrile neka nova čitanja ili značenja sopstvenih radova kroz taj dijalog?
Dijalog sa Leonidom mi je bio veoma važan jer ona radove čita iz jednog šireg filozofskog i društvenog konteksta. Tokom razgovora otvorila su se neka značenja kojih možda nisam bila potpuno svesna dok sam realizovala radove.
Mislim da je upravo to lepota takvih saradnji – za mene je kao autora veoma važno da rad ima svoj nezavisni život i da omogućava različita tumačenja. To obogaćuje rad, produbljuje njegovo čitanje i na kraju mu daje jednu univerzalniju dimenziju.
Dugo živite između Beograda i Toronta, između različitih kulturnih i društvenih prostora. Šta vam danas nedostaje kada ste u Torontu, a šta iz Toronta kada ste u Beogradu?
Posle toliko godina života između dva grada, imam osećaj da istovremeno pripadam i ne pripadam nijednom mestu do kraja. U Torontu mi često nedostaju intenzitet, spontanost i bliskost ljudi iz Beograda, a u Beogradu određeni osećaj prostora, tolerancije različitosti i organizovanosti koji Toronto ima. Često kažem: ono što nemam u Beogradu, imam u Torontu – i obrnuto. Ta dva fizička i mentalna prostora se međusobno dopunjuju i za mene danas čine jednu smislenu i veoma važnu celinu. Verovatno je upravo taj osećaj stalnog prelaska postao deo mog identiteta i DNK mog rada.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 19. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
