Izložba fotografija „Balkan Love“ predstavlja ljude iz mešovitih brakova i veza koji su izabrali ljubav ispred granica, nacije i religije. To je bila ideja autora ove izložbe fotografa Aleksandra Crnogorca koji će 28. maja na Kalemegdanu (Sava promenada) kroz portrete i lične priče interetničkih parova sa prostora Zapadnog Balkana prikazati ljude koji ističu zajedničko kulturno nasleđe, raznolikost i humanost regiona.
Balkan je dugo oblikovan složenim istorijama i podelama, ali ovi parovi nas podsećaju da povezanost, razumevanje i ljubav nastavljaju da postoje uprkos politici i predrasudama. Njihove priče daju jednu projekciju budućnosti koja je moguća.
Izložba „Balkan Love“ ne fokusira se na nostalgiju već na stvarnost savremenog života u regionu. Predstavljeni su ljudi koji u svakodnevnom životu žive između različitih jezika, tradicija, religija i identiteta, pokazujući da suživot nije apstraktan ideal, već stvarno životno iskustvo. U regionu koji se često definiše kroz sukobe, ove priče pomeraju fokus ka empatiji, izdržljivosti i jednostavnom ali snažnom činu biranja jedni drugih.
Sa Aleksandrom Crnogorcem sam se našao na nekoliko stotina metara od lokacije na kojoj će biti izloženi njegovi kadrovi mogućeg zajedničkog života na Balkanu.
„Moja namera je da upoznam javnost sa nizom ličnih priča koje jasno oslikavaju da čak i u vrlo teškim vremenima postoje ljudi koji žive svoje živote tako što nisu opterećeni temama koje širi kolektiv nalaže kao bitne već zasnivaju svoju srecu i budućnost na razumu i pre svega ljudskosti.
Dok su mešoviti parovi bili uobičajeni za vreme Jugoslavije, nakon krvavih ratova 1990-ih u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ovaj trend se u najmanju ruku drastično smanjio, dok u nekim zajednicama kao što je Kosovo danas uglavnom više i ne postoji. Moj prethodni projekat s kojim sam prošao ceo region, ’Trans Balkan’, na sličan način se kroz portrete i lične priče bavio trans zajednicom. U tom projektu sam dokumentovao sto trans ljudi širom celog Balkana“, kaže autor izložbe Aleksandar Crnogorac.
„Nisam koristio prezimena ovih ljudi, ne zato što predviđam da će biti nekih problema, već prosto iz privatnih razloga, da ne može baš svako da ih ukuca i nađe na Facebooku ili nekoj drugoj društvenoj mreži.
Fotografisao sam jedan jedini mešoviti par u Srebrenici do kojeg sam vrlo teško stigao i apsolutno razumem zašto. Nisu bili voljni za saradnju. Oni ne samo da su ostali u Srebrenici, nego je njihova ljubav svakim danom još jača. I njihova izjava je moćna: ’Dok su drugi birali strane, mi smo birali porodicu.’ Takođe, sa ’Balkan Love’ ja ne promovišem nikakvo jugoslovenstvo. Projekat ne gleda unazad, nije nostalgičan, bavi se aktuelnošću. Poenta je da se podsetimo da politika nije broj jedan i da ovi ljudi dokazuju da individualci mogu to što naše zemlje ne mogu“, objašnjava koncept svoje izložbe i rada Aleksandar Crnogorac i priča o parovima koje je slikao.
„Imam više srpsko-albanskih parova. Fotografisao sam i pričao sa devojkom iz Kragujevca, vrlo mladom, koja se odselila u Tiranu.
Na Kosovu sam, nažalost, imao malo uspeha. Nemam baš srpsko-albanskih parova, što ne znači da ih nisam našao, ali nisu bili voljni da sarađuju. Takođe, na Kosovu, postoji srpsko selo nedaleko od Prizrena u kojem živi četrnaest Albanki koje su došle iz Albanije i udale se za Srbe. Ti ugovoreni brakovi traju nekad možda i duže nego ovi birani brakovi i među tim ljudima sigurno ima i onih gde se izrodi prava ljubav, ali prosto ja ih nisam uvrstio u svoj projekat.
Dakle, albansko-srpskih parova sa Kosova nažalost nemam, ali imam recimo Romkinju sa Kosova koja je u braku sa Srbinom, imam Gorance i Albance.
Takođe bitno je da napomenem da nisam jurio samo te ljude iz naroda među kojima je bilo najviše sukoba. Imam na slikama i pričama Bugare i Srbe, imam Mađare i Hrvate. I ne može ovaj projekat da promeni svet, ali može da baci svetlo na te neke realnosti koje postoje i koje su pozitivne.“
Aleksandar Crnogorac kaže da je Bosna i Hercegovina najtraumatizovanija sredina iz ratova devedesetih, ali je i Bosna srce njegovog projekta i za njega su tamo ljudi ipak najotvoreniji. Prosto tako je. Fotografisao je sto parova sa kojima je sarađivao, a kontaktirao je sigurno sa petsto. Iznenadilo ga je koliko je bilo teže naći sto mešovitih parova nego sto trans ljudi, bez obzira na to što ima više mešovitih parova nego trans ljudi. Prosto ljudi nisu bili voljni za saradnju. Nije mu uvek padalo lako njihovo odbijanje, ali razume.
„Neki od parova koje bih izdvojio, pored para iz Srebrenice, naravno, jesu na primer
ta mlada djevojka iz Kragujevca koja se preselila u Tiranu; onda, mladi par: on je Albanac, ona je Romkinja iz Srbije. Njihove porodice su tražile azil u Nemačkoj i bili su u tim njihovim kampovima za izbeglice oko godinu i po dana. Ništa od Nemačke taj par nije video. I u tom kampu za izbeglice ta devojka upoznaje tog dečka. Romkinja iz Srbije i Albanac, ne pričaju isti jezik. Klinci su, dvadeset godina. I onda oni zajedno uče turski i turski postaje njihov jezik ljubavi. Oni su još uvek zajedno i pričaju na turskom. Kad sam ih upoznao, bio sam u fazonu: zašto ovi ljudi pričaju turski? Zato što ona ne govori engleski, on ne govori srpski.
Meni su se tokom rada na ovom projektu mladi ljudi onako baš urezali zato što neki od njih i ne pamte, nisu bili rođeni za vreme konflikta, a i ti što pamte su iz fazona da ih to ne interesuje.
Ima naravno i starijih parova. Imam divan par iz Sarajeva. Ona je Hrvatica, on je Bošnjak i pričali su mi kako su u Sarajevu tokom rata svako veče sa komšijama pili kafu i da su svi bili tu, i Srbi i Bošnjaci i Hrvati.
Par iz Srebrenice, pre rata su se venčali, imaju četvoro, petoro dece, ne sećam se tačno. On je Srbin, ona je Bošnjakinja. Izbegli su za vreme rata. Pokušali su da dođu u Srbiju. Nažalost, ovde nisu bili prihvaćeni. Njoj je rečeno da joj se ime i prezime ne slažu, tako da su izbegli za Makedoniju i tamo su živeli tokom rata. Posle rata su se vratili u Srebrenicu. Bila su tri mešovita para u Srebrenici, jedni su se razveli, drugi su se odselili, a oni su ostali jedini. I njima sam beskrajno zahvalan što su prihvatili da me upoznaju.
Bitno je da kažem da u ’Balkan Love’ imamo i LGBT mešovite parove. Jedan par su dve lezbijke, a drugi par su dva gej muškarca iz Bosne. Jedan je iz Republike Srpske sa Pala, a njegov partner je iz Sarajeva. I taj dečko je odrastao u vehabijskoj porodici. Ima dvanaestoro, trinaestoro braće i sestara. Porodica ga se odrekla, naravno. Bilo mi je bitno da ima i LGBT parova zato što prosto ljubav je ljubav i kad je priča jaka, ona je jaka, nebitno da li je neko gej ili ne“, sumira Aleksandar Crnogorac u svom „inventaru“ ljubavi mešovitih parova Balkana.
Interesantnih priča je bilo svuda na toj balkanskoj turi. U Makedoniji je fotografisao prvu Romkinju koja je ušla u njihov nacionalni teatar, kao i prvu Romkinju (udatu za Goranca) koja je ušla u njihov parlament. Fotografisao je bivšeg ministra kulture koji je Turčin iz Bitolja, a njegova je žena, doktorka, polu-Srpkinja, polu-Makedonka.
***
TRANS BALKAN
Aleksandrov prethodni projekat sa kojim je išao na turneju bio je „Trans Balkan“ gde mu je bila ideja da upozna širi kolektiv sa ovom malom zajednicom. Upamtio sam iz Aleksandrove priče građevinskog radnika iz Bosne koji posle smene lakira nokte a onda skida lak sutradan pre odlaska na skele.
„Takođe mi je bio cilj da pokažem široki spektar trans zajednice. Najmlađa osoba je imala četrnaest godina. To je jedan dečko iz Hrvatske. Naravno, njegovi roditelji su prisustvovali fotografisanju, dali su dozvolu da učestvuje, a najstarija je bila Brankica koja je imala osamdeset šest godina.
Nju sam upoznao kad je imala osamdeset i šest godina. Ona je bila iz sela pored Bijeljine, Dvorova. Imala je pet brakova kao heteroseksualni muškarac pre tranzicije, a onda u šezdeset i nekoj godini, nakon ratova u Jugoslaviji, otišla je u Nemačku i spoznala samu sebe. Ona kaže da ni sama nije znala šta je to biti trans, a da se uvek osećala drugačije, ali da prosto nije umela da to identifikuje, tako da je tokom ratnih godina otišla u Nemačku i izvršila tranziciju. Vratila se u selo Dvorovi i kaže da tri godine niko nije hteo ni ’dobar dan’ da joj kaže. Umrla je vrlo brzo nakon što smo se upoznali. Kao što sam rekao, u osamdeset šestoj godini nije imala podršku porodice, ali je svakako istrajala i izvršila tranziciju. Rekla je da joj je najvažnija stvar u životu bila da bude sahranjena kao žena, što pokazuje koliko je to ipak jaka potreba tih ljudi da izvrše tranziciju.“
Tagovi
