Muzička ikona Paul McCartney objavio je novi album „The Boys of Dungeon Lane“, u izdanju Capitol Recordsa (Universal Music Group). „The Boys of Dungeon Lane“ nije samo novi solo album Pola Makartnija, već je to zbirka ličnih sećanja i novoinspirisanih ljubavnih pesama jednog od najznačajnijih umetnika našeg vremena.
Legendarni Bitls vraća se formativnim godinama koje su oblikovale i njegov život i same temelje moderne popularne kulture – skup neispričanih priča koje slušaoca vraćaju tamo gde je sve počelo. Nove pesme prikazuju Pola u iskrenom raspoloženju, dok sa otvorenošću piše o svom detinjstvu u posleratnom Liverpulu, istrajnosti svojih roditelja i ranim avanturama sa Džordžom Harisonom i Džonom Lenonom, mnogo pre nego što je svet uopšte čuo za bitlmaniju.
Zahvaljujući Universal Music Srbija, objavljujemo razgovor sa Polom Makartnijem rađen u centrali ovog diskografskog džina, u kojem legendarni Bitls priča o svom novom albumu koji je dobio najbolje ocene u svetskim medijima i prošle nedelje se našao na prvom mestu britanske top-liste.
Recite nam nešto o radu na novom albumu?
Srećna stvar je što imam svoj studio i kada dobijem ideju za pesmu mogu odmah da utrčim i snimim je. To ne znači da će baš ta verzija završiti na albumu, ali zapravo je album počeo kada mi je menadžer rekao: „Da li bi voleo da upoznaš Endrua Vata?“ Znao sam da je on odličan mladi producent i dopadalo mi se nešto od onoga što je radio. Rekao sam: „Da, sjajno“, na šta se menadžer nadovezao: „Pa svrati na čaj do njegovog studija.“
Otišao sam, popio čaj, ćaskali smo. Rekao sam: „Znaš, ponekad kada pišem pesmu, pokušavam da pronađem neki zaista čudan akord za koji ne znam šta je, dakle nije A ili E, oni očigledni, uobičajeni akordi, i ponekad mi to da malo inspiracije. Kao, nemam gitaru sa sobom.“ Endru je rekao da to nije problem jer je veliki kolekcionar gitara. „Da, ali ja sam levoruk.“
Ali to nije bio problem pošto je on veliki kolekcionar, a i snalažljiv, jer je zaključio da bi bilo korisno da ima levoruku gitaru ako ja dolazim. Počeli smo da sviramo i odsvirao sam jedan akord, neki ludi akord. Do dan-danas nemam pojma šta je to. Zapravo bi trebalo da ga pronađem i uvežbam. I to je bilo kao: „Oh da, vau.“ Onda sam promenio jedan ton, pa još jedan ton, i to se pretvorilo u niz od tri akorda: taj čudni akord i još dva koja su mu davala smisao. I to je bilo to. Samo smo svirali to. A on je rekao: „Da li da to snimimo?“
Tokom narednih nekoliko dana napravili smo uvodnu pesmu albuma koja se zove As You Lie There. Bilo je prilično uzbudljivo pa sam ga pitao: „Ko će svirati bubnjeve?“ Pošto je mnogo radio sa Čedom iz Red Hot Chili Peppersa, rekao sam: „Hoćemo li uzeti Čeda?“ On je rekao: „Ne, ti treba da ih sviraš, ti sviraš bubnjeve.“ Odgovorio sam: „Da, pa sviram, ali možda bi Čed bio bolji.“ On je rekao: „Pa ne, trebalo bi da probaš.“ Probao sam i stvarno uživao svirajući bubnjeve na toj pesmi. Tako sam snimio bubanj, a onda sam, naravno, snimio bas, a Endru je odsvirao gitarski rif, jer je dobar gitarista. Tokom tih nekoliko dana napravili smo tu pesmu.
Nastavljajući taj duh albuma McCartney III, praktično ste svirali sve na albumu. Da li je to bila svesna odluka ili vas je Endru gurao u tom pravcu?
Mislim da je u ovom slučaju Endru bio taj koji je to podsticao. Ali „gurao“ je pogrešna reč. Više je bilo da bi predložio, na primer, da sviram bubnjeve. Rekao sam: „Pa, probaću, ali možda je bolje da uzmemo nekoga ko je profesionalni bubnjar.“ Ali onda nam se dopalo ono što sam uradio. Zanimljivo je da ono što sam odsvirao nije ono što bi odsvirao običan bubnjar. To je neobično. Ja jednostavno radim stvari koje nisu ono što biste očekivali od tipičnog bubnjara. To je dalo neku posebnu boju albumu. Tako da smo jednostavno uživali. Kao dva klinca iz Dungeon Lanea, samo smo se zabavljali. Kao: „Pa ovo je dobro.“
Radili ste sa mnogo producenata, da li vam je Endru doneo nešto novo?
Mislim da su dve glavne stvari koje je doneo: entuzijazam, ogroman entuzijazam, i njegova muzikalnost. Veoma je muzikalan i veoma brzo hvata stvari. Mislim da je to doprinelo da sve teče. Moram priznati da sam u početku mislio: „U redu je, ali je pomalo napadan.“ Zaista sam se pitao da li će mi ići na živce. Ali kako smo odmicali u stvaranju, shvatio sam da to nije napadnost, već samo entuzijazam. Jednostavno je veoma željan da napravi dobru ploču. Tome zaista ne mogu ništa da zamerim.
A kada je reč o vašem procesu pisanja za ovaj album, ranije ste pričali da ste u vreme Beatlesa morali da pamtite pesme. Danas imate iPhone, možete da zabeležite ideju i vratite joj se kasnije. Da li se vaš proces pisanja promenio?
Kod nekih pesama jeste. Jedna od stvari koje trenutno radim kada sam u studiju sa svojim ton-majstorom Stivom Orčardom jeste da prolazimo kroz moj telefon od dna do vrha. Ima toliko raznih fragmenata i sitnica, jer luksuz posedovanja iPhonea znači da mogu da kažem: „Oh, [pevuši]. To je dobar mali deo i mogla bi da bude zanimljiva ideja.“ Naravno, onda imaš beskrajno mnogo tih malih skica. Sada ih razvrstavamo. Kao: ove idu u klavirske melodije, ove u gitarske melodije, ove u buduće pesme. Ima mnogo materijala. Ima mnogo administracije oko toga. Samo prolazimo kroz sve, kao veliko prolećno spremanje.
Da odgovorim na vaše pitanje: imam ih previše, upravo zato što tehnologija to omogućava. Nije baš najbolja ideja, ali je toliko primamljivo.
Da li su nedavna reizdanja Wingsa i Beatlesa uticala na način na koji pišete pesme?
Ne. Ono što sve povezuje jeste to što sam to ja. Moj mozak pravi muziku. Ne razmišljam: „Vau, hajde da uradimo nešto što zvuči kao Beatles“ ili „ovo je ideja za Wings“. Ne razmišljam tako. Sve je to sadašnje. To sam ja. To je jednostavno ono što radim. Neizbežno će zvučati kao nešto drugo, šta god da uradiš.
Poslednjih godina radili ste na projektima kao što su knjiga The Lyrics, knjiga i izložba Eyes of the Storm, a Wings trenutno doživljava novu popularnost. Da li ti projekti utiču na teme ili stihove dok pišete nove pesme?
To je i da i ne. Siguran sam da se to uvuče, jer ne možeš da izbegneš. To su jednostavno misli u mojoj glavi. Sve što sam prošao u ovom telu od fotografija iz detinjstva do danas ima neki zajednički imenitelj. Ali da, često se pitaš o tome. Pomisliš: „Pa stalno pišem o prošlosti“, a onda shvatiš: „Kako bi mogao da pišeš o bilo čemu drugom?“ Osim ako nisi pisac naučne fantastike, pa možeš da pišeš o budućnosti ili svojim snovima za sutra.
Ali uglavnom, ono što te zanima, kao i velike romanopisce, pesnike i slikare, jeste nešto iz tvoje prošlosti. Kada pomislim na mene i Džordža ili mene i Džona kako stopiramo pre Beatlesa, to mi je predivna uspomena, posebno zato što njih više nema. Pomislim: „Oh, kako je lepo setiti se stopiranja sa Džordžom.“ Onda se zapitam: „Čekaj malo, čija je to bila ideja?“ Verovatno moja, jer ne mogu da zamislim Džordža kako kaže: „Hajde da stopiramo“, a posebno ne Džona.
Imam milion priča koje ne mogu da uguram u jednu pesmu, ali sama ideja kamiondžije koji nas je povezao na Chester Roadu – tako počinje priča o stopiranju. Onda moje upoznavanje Džordža u školskom autobusu. To su jednostavno lepe uspomene i lepo je pisati o stvarima koje ti bude prijatan osećaj. Pesmu Down South bilo je prilično lako napisati i mogla je da ima još pedeset strofa. Zaista. Prilično je kompletna. A takve pesme obično napišem u jednom dahu. Nema odlaganja tipa: „Sačuvaću ovo na telefonu pa ću kasnije završiti.“
Volim da pišem kada imam inspiraciju i da odmah završim, jer uvek možeš kasnije da dodaš još četrdeset strofa ako je ikada potrebno. „Oh, a onda smo uradili ovo. Oh, spavali smo na fudbalskom stadionu. Oh da, pokušali smo da nagovorimo policiju da nas pusti da prespavamo u ćelijama, ali nisu hteli.“ Ima još mnogo takvih priča.
I Liverpool 1991. godine.
Da. Pomislio sam na to pre neki dan. Rekao sam sebi: „Čekaj malo, zar ovo nisam već jednom uradio? Zar se ne ponavljam?“ A odgovor je: da!
Čini se da na albumu ima mnogo osvrta na prošlost. Pesme poput As You Lie There, Days We Left Behind, Never Know, Life Can Be Hard i mnoge druge bave se sećanjima, promišljanjem i prolaskom vremena. Da li je to tačno?
Mislim da se pisci, uključujući i mene, često pitaju isto to. Ali kada bolje razmislite, recimo Čarls Dikens – o čemu bi on pisao osim o stvarima koje poznaje i kojih se seća? Posle ih samo malo ulepša. Mislim da kao pisac često pišete o stvarima iz prošlosti, čak i ako je to samo juče. („Yesterday, all my troubles seemed so far away.“) To je još jedna lepa ideja. Mislim da sam tu već iskoristio. Tako da mislim da je to ono o čemu svi pisci pišu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 11. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
