Ministarstvo nauke najavljuje novu Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja u kojoj društvene nauke ponovo dobijaju vidljivije mesto u javnom prostoru.
Pominju se u govorima, nacrtima, konsultacijama i promotivnim dokumentima.
Govori se o interdisciplinarnosti, inovacijama, održivom razvoju, društvenom uticaju nauke i evropskim standardima.
Međutim, iza tog jezika teško je prepoznati stvarnu promenu odnosa prema društvenim naukama. I dalje dominira administrativno i zastarelo razumevanje njihove uloge u društvu.
Čemu služe društvene nauke?
Problem je mnogo dublji od finansiranja i institucionalnog položaja instituta. U Srbiji još ne postoji jasno razumevanje čemu društvene nauke služe u savremenom društvu. One se i dalje posmatraju ili kao ideološki dodatak političkom sistemu ili kao prostor za proizvodnju „mišljenja“, ali ne i znanja važnog za razvoj države i oblikovanje javnih politika.
Zbog toga je veza između društvenih nauka, društva i procesa odlučivanja slaba i često samo formalna. Empirijska istraživanja retko postaju osnova javnih politika, a kritičko mišljenje uglavnom ostaje izvan institucionalnih procesa.
Postoji zato ozbiljna opasnost da nova strategija ostane savremen dokument napisan starim načinom razmišljanja. Društvene nauke odavno nisu kabinetska disciplina zatvorena unutar univerziteta i instituta. One danas predstavljaju jedan od ključnih instrumenata razumevanja političkih konflikata, ekonomskih ponašanja, migracija, demografskih promena, tehnoloških transformacija, poverenja u institucije, siromaštva i društvene kohezije.
U Srbiji društvene nauke prihvatljive dok ne otvaraju neprijatna pitanja
Države više ne finansiraju društvene nauke samo da bi proizvodile radove, već da bi bolje razumele društvo kojim upravljaju.
Evropske politike zelene tranzicije, digitalizacije, integracije migranata, javnog zdravlja ili regionalnog razvoja ne zasnivaju se samo na tehnološkim inovacijama.
Njihov uspeh zavisi od razumevanja društvenih odnosa, ponašanja građana, institucionalnog poverenja i kapaciteta zajednica da prihvate promene.
U Srbiji su, međutim, društvene nauke uglavnom prihvatljive dok ne počnu da otvaraju neprijatna pitanja. Od njih se očekuje da administrativno prate strategije, proizvode indikatore i potvrđuju unapred definisane političke narative. Mnogo manje se podstiče njihova sposobnost da ukažu na neuspehe javnih politika, rast nejednakosti, urušavanje institucija ili posledice političkih odluka.
A upravo je to jedna od osnovnih funkcija društvenih nauka u demokratskom društvu: da proizvode znanje koje nije podređeno dnevnoj politici. Kada se ta funkcija izgubi, nauka prestaje da bude korektiv društva i postaje deo administrativne procedure.
položaj društvenih nauka je pitanje razvoja države
Posebno zabrinjava način na koji se društvene nauke i dalje predstavljaju u domaćim strateškim dokumentima.
Dominira zastarela predstava prema kojoj nauka proizvodi radove, država finansira projekte, a društveni efekti će se pojaviti sami od sebe. Danas se nauka svuda ozbiljno procenjuje i kroz njen javni doprinos: koliko utiče na kvalitet javnih politika, koliko doprinosi društvenom poverenju, smanjenju konflikata, inkluziji i racionalnijem razumevanju društvenih promena.
Suštinsko pitanje više nije broj objavljenih radova, već da li nauka pomaže društvu da bolje razume sebe.
Tu Srbija danas stoji loše. Društvo postaje sve složenije, konflikti dublji, a država sve manje sposobna da razume procese kojima upravlja.
Zato pitanje položaja društvenih nauka nije pitanje statusa jedne akademske oblasti. To je pitanje razvoja države. Društvo koje nema kapacitet da kritički analizira sopstvene procese ostaje zarobljeno između propagande, političkog marketinga i improvizacije.
odgovornost za stanje društvenih nauka
Bez snažnih društvenih nauka nema ozbiljnih javnih politika, dugoročnog društvenog planiranja niti racionalnog odgovora na krize koje dolaze.
Nova strategija nauke zato neće biti važna po tome koliko puta u njoj pišu reči „veštačka inteligencija“, „inovacije“ ili „interdisciplinarnost“.
Važno je da li postoji spremnost da se konačno prihvati da društvene nauke nisu dekor modernizacije, već jedan od osnovnih uslova da moderno društvo uopšte funkcioniše.
Međutim, odgovornost za stanje društvenih nauka ne snosi samo država. Problem postoji i unutar same akademske zajednice.
Godinama se razvijao prećutni model uzajamne pasivizacije: država je društvene nauke marginalizovala, ali im je istovremeno omogućavala relativno komforan institucionalni opstanak bez ozbiljnog pritiska na društvenu relevantnost, dok je deo akademske zajednice pristajao na nisku javnu vidljivost, odsustvo kritike i rutinsku reprodukciju postojećeg sistema.
U takvom ambijentu postepeno je nastajala kultura akademske inertnosti.
Problem nije otvorena korupcija, već dugotrajna institucionalna učmalost koja je vremenom postala normalizovana. Deo istraživača funkcioniše u sistemu koji omogućava pristojnu egzistenciju uz relativno nizak profesionalni rizik, slabu konkurenciju i ograničenu evaluaciju stvarnog društvenog doprinosa njihovog rada.
U delu sistema godinama se razvijala kultura niske odgovornosti i minimalnog profesionalnog pritiska. Reizbori su često postajali rutinska procedura, a naučna produktivnost se svodila na formalno ispunjavanje bibliometrijskih kriterijuma bez ozbiljnijeg uticaja na društvo ili javne politike.
Tako je stvoren sistem u kojem se može opstajati bez ozbiljnog istraživačkog rizika, bez snažne empirijske produkcije i bez potrebe da naučni rad izađe iz zatvorenog akademskog kruga.
Naučni članci često postaju valuta administrativnog napredovanja, a ne instrument razumevanja društva. Citiranost neretko postaje sama sebi svrha, odvojena od stvarnog društvenog značaja istraživanja.
Posebno zabrinjava gotovo potpuno odsustvo veze između društvene korisnosti istraživanja i institucionalnog vrednovanja naučnog rada.
U sistemu često nije presudno da li neko istraživanje doprinosi kvalitetu obrazovanja, smanjenju siromaštva, razumevanju društvenih konflikata ili unapređenju javnih politika. Mnogo je važnije da je administrativna forma zadovoljena. Na taj način nauka se postepeno odvaja od društva i zatvara u birokratski sistem koji reprodukuje sam sebe.
društvene nauke u krizi
Naravno, u društvenim naukama postoje ozbiljni istraživači, međunarodno relevantni projekti i pojedinci koji rade pod velikim profesionalnim pritiscima. Problem je što sistem sve teže pravi razliku između izvrsnosti i rutine. Kvalitet postaje izuzetak, a ne standard.
Zbog toga bi bilo pogrešno svu odgovornost prebaciti isključivo na državu i naučnu politiku. Kriza društvenih nauka u Srbiji istovremeno je i kriza akademske etike, profesionalnih standarda i odsustva unutrašnje samokritike.
Deo akademske zajednice godinama je pristajao na komfor političke marginalnosti: stabilna institucionalna rutina postala je prihvatljivija od neizvesnosti ozbiljne društvene relevantnosti.
Posledice takvog sistema danas su vidljive. Društvene nauke izgubile su deo javnog autoriteta. Njihov uticaj na javne politike je slab, prisustvo u strateškim državnim odlukama gotovo nepostojeće, a poverenje društva u njihov značaj sve manje.
Kada nauka prestane da proizvodi društveno važno znanje, društvo vremenom prestaje da vidi razlog da je ozbiljno finansira i sluša. Država zato društvene nauke više ne vidi kao razvojni resurs, a dobar deo naučne zajednice odavno je prestao da insistira da to budu.
Tagovi
