Kako mi je mirisao Beograd? Na ugalj i ćumur, na dimnjake, na crni sneg koji bi se po brdašcu koje smo zvali Majdan, i koje je bilo taman dovoljno opasno za sankanje, zadržao sve tamo do februara i marta. Na dim iz auspuha autobusa „harmonike“, onog sa najtvrđim sedištima, što bi se bučno i jedva peo uz Vodovodsku, da bi vas do Požeške i do Banovog brda dobro istresao u svim mogućim krivinama.
Mirisao je na kokošinjac i svinjac koje bi imala svaka poštena kuća i još poštenija okućnica u tom delu grada. Na kajsije sa stabla za koje bi bila okačena široka porodična ljuljaška i na zreo paradajz iz Makiša, sa njive do koje bi se dolazilo neasfaltiranim putem, najbolje traktorom.
Beograd mi je, ako to već niste shvatili iz ovog detaljnog opisa rodnog sela moje majke i jedinog sela koje sam imao u detinjstvu, Beograd mi je mirisao na Žarkovo, i obrnuto, jer za drugo nisam ni znao. Ono, jednom-dvaput sam zabasao i u centar, u neki bioskop ili već Mekdonalds (pre nego što su ga otvorili i na Brdu!), ali je miris, tvrd vam stojim, bio isti kao kod nas u Žarkovu.
Proveo sam, kada se saberu svi raspusti i sve porodične kerefeke, u njemu više vremena nego u bilo kom drugom koji mi je pisao u krštenici ili u đačkoj knjižici, ali taj osećaj u (sve većim) nozdrvama nije me napuštao.
Nije se to dogodilo čak ni kada ću kratko, jednog dugog leta i prekratke, kišovite jeseni, živeti i ispod Kosančićevog venca.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 30. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
