Na dan koncerta Florence and the Machine i dok idemo Bečom, kažem Z. Č. s kojom sam stigao na ovaj nastup harizmatične britanske pevačice da se samo u automatima za karte u podzemnoj železnici čuje nemački jezik, a da je zapravo „službeni“ jezik ovog grada srpsko-hrvatski. Da, praistorijski YU naziv za jezik u bivšoj SFRJ. I baš na putu ka Wiener Stadthalle prolazimo kroz „jugoslovensku“ ulicu gde su „naše“ radnje, kafići čijih se imena više ne sećam. Čak i nacrtana bivša „Juga“ na jednom od kafića. Kažem svojoj drugarici Z. Č. da iako je takvo stanje na terenu, da sumnjam da će biti naših Srba na koncertu na koji idemo i da ćemo tamo u hali pre i posle koncerta naslušati se našeg maternjeg i bečkog neslužbenog jezika. Jugoslovensku predigru koncerta opravdavaju dva autobusa sa slovenačkim registracijama koji su dovezli slovenačke fanove Florence na njen najbliži koncert našem prostoru.
Bečki statističari, a ne konjušari, pred ovaj nastup prisetili su se da je Florence pre sedamnaest godina nastupila u ovom gradu pred oko pet stotina fanova, a ovo veče je očekuje 15.000 fanova. Karte su odavno rasprodate, kao uostalom i svi nastupi na ovoj turneji uključujući dve prepune O2 arene u Londonu. Nekoliko dana pred ovaj koncert ja sam se po kiši vrteo po rodnom kvartu Florens Velš – Kambervelu i magičnom Denmark Hillu u njenom Londonu. Dakle pripremao sam se za ovaj bečki susret koji počinje vriskom, iz tame, dok po bini puzi suvi led posle kojeg će po njoj puziti, trčati, četiri igračice, pevačice iz pratećeg benda magične riđokose Florens. Ti krici nas uvode u naslovnu numeru poslednjeg albuma „Everybody Scream“ već proglašenog u nekim medijima za album 2025.
Da, veštičji filing iz spota prelio se i na koncertni nastup ali ovde veštičarenje nema nikakvo značenje nekog prosečnog gotik benda koji baštini estetiku iz budalastog fundusa nadrealnih mitoloških palp priča.
Novi album za Florens and the Machine jeste ženski, feministički, ali ne u onom pamfletskom smislu. To je autobiografski niz pesama inspirisan srednjim godinama, majčinstvom, uspehom… Znamo da je Florens napisala ove pesme posle vanmateričke trudnoće u kojoj je izgubila bebu ali i zamalo svoj život. Tu su i stihovi egzistencijalnog žanra jer srednje godine su i inventari, pa tako i ona sada peva o tom preispitivanju i popisu ličnih želja. Uspeh, porodica, oba zajedno ili jedno opravdava izostanak drugog.
Florens je bosa, jurca binom. B. R. mi je pričao da je nju možda i najteže fotkao na koncertima jer trči i menja pravce tog trčanja tokom koncerta. Pitam se od čega su joj stopala jer silazi sa bine među prve redove pa se vraća u trku, bosonoga naravno. I nema straha i pored toga što joj je povreda noge prekinula turneju pre nekoliko godina. Kada smo kod tih fanova, zanimljivo je da su odmah do bine devojke sa cvetnim vencima na glavi koje Florens doživljavaju kao apsolutnog gurua, a srećnice dobijaju nekoliko sekundi šapata u poverenju.
Ona lako pravi hor od čitave arene, a takođe s lakoćom natera je u skakanje i igru. Sutradan gledajući na Jutjubu isečke sa koncerta pomislim da li sam zaista tu bio. Na bis delirijum na bis uz „Dog Days Are Over“.
Na kraju koncerta ipak srpski jezik, ispred hale, srećem dragi bračni par iz Beograda koji je kao i ja i drugarica Z. Č. potegao iz Beograda. U povratku u hotel, momak na recepciji, naravno Srbin, pita: „Je l’ ste se dobro proveli, malo šetali po Beču?“ Odgovorimo: „Naravno.“
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 23. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik #745Nedeljnik
Tagovi
