„Studentima poručujem da što pre artikulišu svoju politiku“: Uroš Đurić u ekskluzivnom intervjuu za Nedeljnik

Uroš Đurić je bio gost najnovije epizode podkasta „Rosić i drugovi“ na Jutjub kanalu Velikih priča. Nekoliko sati pre snimanja, kolega iz redakcije je rekao: „Danas opet šeruju Uroševu izjavu od pre nekoliko meseci.“ U danu u kojem je završena montaža podkasta prijateljica mi piše: „Onaj tvoj drug je najveći car. U slovo se slažem s njim.“ Znao sam na koga misli.

Kada bi politički stratezi malo sabrali dva i dva, lako bi došli do zaključka da je moj drug najveći politički potencijal, ali i kada bi shvatili ne verujem da bi on pristao da se bavi time. Bar tako mislim iz ovih četrdeset i šest godina našeg prijateljstva.

I dan-danas smo svakodnevno u prepisci i druženju. I na ćevapima i jagnjetini na različitim lokacijama. Ovo je bio najduži podkast od svih koje sam radio. Trajao je dva sata što je nekada bila norma u našem druženju i pre nego što je izmišljen internet. U ovom tekstu su neki od zanimljivih segmenata tog razgovora.

Podsećajući se na rečenicu koju njegov lik tumači u filmu Srđana Dragojevića „Parada“. Ortak iz filma džudista kaže liku koga tumači Uroš: „Tukao si studente?“ A ovaj odgovara: „Pa kad neće da uče.“

O događajima u poslednjih godinu dana – i studentima, naravno

Pa vidiš da hoće da uče, daju ispite sve redovno.

To je kompleksno pitanje, zaista. Ono što od srca mogu da poručim studentima jeste da što je pre moguće artikulišu svoju politiku. Artikulacija je nužna. Onog trenutka kada izađu sa jasnim odrednicama šta je to – a to je, kao što smo videli ovde, čak nije ni zakonodavno pitanje, zakoni postoje. Ovo je vrednosno pitanje, pa da ne kažem čak i etičko pitanje.

Ovo je zaista pitanje morala koji je u velikoj meri napustio ovo društvo, jer ono što je zastrašujuće gledati je da gro ljudi koji sprovodi tu vrstu institucionalnog nasilja kod nas su, ako ništa drugo, bar formalno visokoobrazovani ljudi, ali sa potpuno izopačenim vrednostima. Usled čega, veliko je pitanje.

Za mene je rodoljub pre svega vrednosna kategorija izbora koje praviš u životu. Svi smo mi grešni, niko od nas nije idealan. Svako od nas ima bar neku svinjariju u životu, to ništa nije sporno. Međutim, oko tih nekih opštih stvari, to je nešto što je moj otac jednom fenomenalno rekao. On je tako ponekad umeo da izgovori stvari usputno koje su zvučale kao aksiomi i pritom vrlo lucidni i duhoviti. Jednom je tako rekao: „Cela stvar je u poverenju. I kada ono postoji, onda možeš da veruješ u šta god hoćeš. Možeš da veruješ i u Božić Batu, ali važno je da Božić Bata ne drpa lovu tebi iz džepa.“

Šta vlada u Srbiji u poslednje tri i po decenije i ko se obogatio

Sve ovo što se dešava ovih 35 godina je potpuno jedna nacionalna, etnička, politička i kulturološka konfuzija gde se više ne zna ko koga udara, ko koga izdaje, gde, kad, kako i na koji način. Ono što se meni čini da je jedini izlaz iz toga je da se razume prvo kulturni identitet naroda — šta je on, kakav je on kroz vekove, kako se razvijao u različitim sredinama, i da se uspostavi jedna istorija zajednice, a ne istorija države.

Mi se jako malo bavimo istorijom srpskog društva, a ona je mnogo značajnija nego istorija državne zajednice koja je čas bila, čas nije. Sad zamisli da ti, na primer, odbaciš čitavu istoriju Poljske zato što nje kao države nije bilo između 1790. i 1918. godine. I 130 godina Poljske sa Šopenom, sa Jenkijem, sa Mickijevičem baciš jer kao nije ni bitno pošto nismo imali državu. Ta opsesija negde u nekom trenutku mora da se zaustavi i da se pogledamo gde smo, šta smo u određenom istorijskom trenutku i kako da ozdravimo.

Mi smo sada u jednoj zaista vrsti patološkog stanja, jedne povišene temperature. A ti znaš, groznica je dosadna. Ona melje, ta visoka temperatura na kraju te samelje ako ne nađeš načina da se izboriš sa tim, i to uporno, disciplinovano. Znaš sam, moraš da se hidriraš puno. Da paziš na to šta jedeš, jer mi jedemo mnogo govana svakojakih, pre svega u idejnoj sferi. Najeli smo se medijskih i političkih i tolikih govana i svakojakog đubreta u ovih 35 godina da će taj proces biti poduži. Ali to ne znači da on ne može da bude uspešan i ne može da se skrati.

Opet ćemo se vratiti na pitanje meritokratije, na pitanje ko će to da sprovede. Pritom, neće svi to pozdraviti baš. Oni koji su se sada na’vatali najviše, oni će biti prvi protiv toga.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 26. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS

O čemu je sve govorio Uroš Đurić za Velike priče: