Dok čekamo da nastane superveštačka inteligencija, koja je krenula promptom u kojem AI sam unapređuje AI, da se podsetimo Hararija i priče o šahu. To je najdugovečnija igra koju smo unapređivali vekovima. Sve do prve pobede Deep Bluea nad Kasparovim, koji je nakon poraza rekao da kompjuter nije igrao šah, igrao je nešto drugo. Onda su kompjuterima dali zadatak da igraju između sebe, a da znaju samo pravila, ne i naše iskustvo, otvaranja i sl. Rezultati su bili začuđujući. Igrali su drugačije. Toliko da danas na svom telefonu možete da upišete rang igrača, i ne postoji velemajstor koji može da dobije mali čip.
Bivši direktor Googlea Erik Šmit, kojeg sad ponovo svi šeruju, najavio je da će do 2031. nastati superinteligencija, i to je nazvao „San Francisko konsenzus“. I to nije više prognoza, nego kašnjenje u datumu.
Mi smo se, ipak, već vratili u vreme za koje nije odgovorna AI, već ljudska inteligencija u kojoj kao u 17. veku gomila staraca bombarduje jedne druge. Tramp je u prvom mandatu počeo hladni rat s Kinom, da bi sada pomislio da ga završi kao Regan.
Ovo još nije svetski rat – srećom – jer on počinje kineskim napadom na Tajvan, u koji odmah ulaze Japan i Koreja, pa Australija, a onda i Indija i SAD, poslednji formirani vojni savez – Quad. Ali ko kaže da će Kina uopšte da napadne Tajvan? Osim ukoliko ovo nije priprema zapadnog javnog mnjenja da upravo tako svari sve to. Venecuela, kao utvrđivanje Monroove doktrine, Iran, Bliskog istoka, ili Grenland, Severnog mora i Evrope, liči ili na dogovor dveju najvećih sila, ili vojno utvrđivanje pred rat. Meni na ovo prvo kao klasičnu američku trgovinu – nama svet, vama ostrvo naslednika Čang Kaj Šekove vojske.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 26. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
