Ne znam da li je danas uopšte moguće pisati o odlascima na popularne koncerte bez pominjanja mukotrpnog i na kraju, nepravednog, sistema prodaje karata koji sasvim sigurno zaslužuje dublju i stručniju analizu od ove.
Za one koji, poput mene, iz etičkih i drugih razloga odbijaju da prave profit onlajn tapkarošima, proces za oficijalnu kupovinu karata za neki od Radiohead koncerata izgledao je ovako: prijavljivanje na lutriju preko koje se potencijalno dobija kod za, opet, potencijalnu kupovinu karata; čekanje koda; čekanje u online redu platforme koja prodaje karte; i na kraju, uspešno ili bezuspešno jurenje mesta.
U mom krugu ljudi, jedina sam dobila potreban kod (što se nije ispostavilo kao preterana sreća), u zadato vreme došla na sajt na kom sam provela ceo dan čekajući kao 43000. osoba u redu na svoj momenat da kupim tad već rasprodate karte za koncert u Bolonji, grad koji mi je sam sistem dodelio.
Paralelno, tokom mog iluzornog čekanja, karte su se pojavljivale u velikim količinama na sajtovima za preprodaju po suludim cenama. Zbog svoje pomalo iracionalne zadrtosti kada su u pitanju hedonistički momenti ove vrste, ja ovde ne odustajem od koncerta. Rifrešujem manje-više svakog dana oktobra i novembra stranice zvanične platforme za preprodaju i na kraju, par dana pre decembarskog koncerta u Nemačkoj uspešno kupujem dva odlična mesta u berlinskoj Uber Areni i pobeđujem u onome što se kolokvijalno naziva Ticketmaster war.
U mojoj glavi, Radiohead je Leonardo DiCaprio u Romeu i Juliji iz 1996. godine koji se uz pesmu Talk Show Host pojavljuje na plaži, diže glavu ulevo, gleda u kameru i zacementira mi ideju o tome kako treba da zvuči i izgleda prva pojava svakog dobrog frajera u mom životu.
Radiohead je noćna bleja na brionskom molu pre više od deset godina tokom koje jedan student dramaturgije pokušava da nas impresionira svojim (lošim) sviranjem pesme Creep unedogled, sve dok mu grupa malo starijih i normalno, duhovitih, Britanaca ne kaže: „A je l’ znaš da odsviraš 4’33“ od Džona Kejdža?“ Radiohead je i pesma Weird Fishes i njen prepev u izvedbi Lianne La Havas koji je možda i bolji od originala. Sa svim tim asocijacijama, pridružujem se berlinskoj publici, a publika je internacionalna, vrlo entuzijastična i spremna.
Karakterističnu crtu ove evropske mini-turneje predstavlja okrugla bina postavljena u centar arene, zabarikadirana visokim i fleksibilnim ekranima koji na samom početku koncerta funkcionišu kao nekakav kavez koji odvaja bend od publike. Fenomenalan dizajn bine i svetla koja drugačije prate svaki song od scene prave nešto nalik umetničkoj instalaciji sa apstraktnim video-radovima, tako da čovek u jednom trenutku zaboravi da se nalazi u običnoj hali inače dosadnog enterijera.
Muzika je sve vreme odlična i smisleno prelazi iz melanholičnih tonova sa depresivnim tekstovima u one brže i bliže elektronskoj muzici u jedan tok kom nema šta da se zameri. Pesma All I Need koju sam htela da čujem uživo je tog dana odsvirana, iako zbog alternacija set-liste nije morala da bude. I ja sam zadovoljna. I mislim kako vredi cimati se radi konzumiranja umetnosti i kako je najbolje putovati zbog nje.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 19. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 740Nedeljnik
Tagovi
