Kada su milioni Iranaca preplavili ulice 1979. godine kako bi okončali vladavinu bivšeg šaha, činilo se da je njihova revolucija stala na put praksi prenošenja vlasti sa oca na sina.
Ipak, biće da nije tako.
Mojtaba Hamnei, drugi sin bivšeg vrhovnog vođe Ali Hamneija, uzdignut je na položaj koji je njegov otac držao skoro četiri decenije do svoje smrti u američko-izraelskim vazdušnim napadima, piše CNN.
Mojtaba preuzima vođstvo nakon gubitka cele porodice
Mojtaba se sada nalazi na čelu sistema koji je znatno oslabljen nakon što je Skupština stručnjaka od 88 članova učinila ono čemu su se mnogi Iranci nadali da se nikada neće dogoditi, pretvorivši Islamsku Republiku u dinastiju.
Američki predsednik Donald Tramp izjavio je prošle nedelje da bi imenovanje Hamneija za naslednika svog oca za njega bilo neprihvatljivo. Američko-izraelski napad u kojem je stradao njegov otac odneo je i živote više rođaka.
Prema navodima državnih medija, ćerka ajatolaha Alija Hamneija, unuk, snaha i zet ubijeni su u napadu.
Nekoliko dana kasnije, od zadobijenih rana preminula je i supruga pokojnog vrhovnog vođe, Mojtabina majka.
Uspon iz senke
Rođen 1969. godine, Mojtaba Hamnei je stekao versko obrazovanje kao i njegova braća, iako nikada nije dostigao čin mudžtahida, nivo islamskog pravosudnog zvanja koji mnogi lojalisti režima smatraju neophodnim za ulogu vrhovnog vođe.
Oženjen je Zahrom, ćerkom bivšeg predsednika parlamenta i Hamneijevog poverenika Golama Hadada Adela.
Godinama se Mojtaba držao povučeno, iako je iz senke bio centralna figura u ogromnoj birokratiji sistema svog oca. Razvijao je bliske veze sa Islamskom revolucionarnom gardom (IRGC) i ekonomskim mrežama koje podržavaju sistem.
Za posmatrače Irana, njegov uticaj je bio očigledan čak i bez formalne visoke funkcije. Poslednjih godina, dok je radio u kancelariji svog oca, sve više je pozicioniran kao potencijalni naslednik, a 2021. godine slike na društvenim mrežama prikazivale su pristalice kako na ulicama Teherana dele postere koji su ga otvoreno promovisali kao sledećeg vođu.
Mnogi veruju da je odigrao ključnu ulogu u forsiranju izbora tvrdolinijaša Mahmuda Ahmadinežada na predsedničkim izborima 2005. godine.
Poznato je da je mobilisao mreže Revolucionarne garde kako bi podstakao kandidaturu tadašnjeg gradonačelnika Teherana, Ahmadinežada, koji se borio protiv poznatijeg Akbara Hašemija Rafsandžanija, Hamneijevog rivala.
Do 2009. godine, kada su milioni Iranaca izašli na ulice protestujući zbog reizbora Ahmadinežada u onome što su smatrali nameštenim izborima, bilo je jasno da Mojtaba nije samo sin vođe već politički operativac sam po sebi.
Ustanak je brutalno ugušen, što je označilo početak kraja bilo kakvog istinskog domaćeg reformističkog pokreta.
Događaji iz te godine pokazali su njegov uspon, dok su demonstranti na ulicama skandirali: “Mojtaba bemiri Rahbari ro Nabini” tj. “Mojtaba, dabogda umro da ne dočekaš titulu vođe”.
kraj nada u demokratske promene
Sjedinjene Države su mu uvele sankcije 2019. godine nakon što ga je američko Ministarstvo finansija optužilo za blisku saradnju sa komandantom moćne Revolucionarne garde na unapređenju onoga što je opisano kao destabilizujuće regionalne ambicije i represivni domaći ciljevi njegovog oca.
Nade u demokratskiju budućnost Irana sada su verovatno uništene, jer Mojtabino uzdizanje šalje nedvosmislenu poruku o tome kuda tvrdokorni vladari Irana žele da vode režim.
To sugeriše da su Revolucionarna garda i njihove savezničke frakcije izašle iz prve faze ovog trenutnog rata odlučnije da udvostruče napore u nastavljanju nasleđa i politike Alija Hamneija. Mojtaba nema administrativni dosije, jer nikada nije vodio veliku organizaciju ili entitet.
Retko se javno oglašavao o brojnim društvenim, ekonomskim, kulturnim i političkim izazovima sa kojima se zemlja suočavala čak i pre razaranja totalnim ratom. Njegov pogled na svet oblikovan je u senci njegovog oca.
Izborom njega, iranski vladari signaliziraju nastavak režima, izjavila je Maha Jahja, direktorka Karnegi centra za Bliski istok sa sedištem u Bejrutu, pre nego što je Mojtaba potvrđen.
Imenovanje bi se takođe moglo posmatrati kao poruka režima da ih američko-izraelski vojni pritisak neće naterati da promene stav.
Tagovi
