Iako pomalo sramežljivo, u Pozivnom pismu (organizacionog odbora Kopaonik biznis foruma) priznaje se da je Srbija i dalje „okovana duboko ukorenjenim slabostima u upravljanju, infrastrukturi i institucionalnim kapacitetima“ (eufemizam za nesređenu, neefikasnu i razvaljenu državu), ali i pored toga članovi Programskog odbora KBF-a insistiraju da država mora ograničiti tržište i da „industrijska politika mora postati nacionalni projekt… Za Srbiju, industrijska politika nije relikt prošlosti – ona je putokaz za budućnost“.
Prizivanje industrijske politike kao putokaza za budućnost među mnogim tržišnim akterima ledi krv u žilama jer nudi budućnost koja je faktički – prošlost. Daleka – socijalizam Josipa Broza Tita. Bliska – vladavina Aleksandra Vučića, koji od 2015/16. godine sprovodi ne mnogo uspešan koncept populističke industrijske politike. Pokušaj da se sada s Foruma, koji ima prefiks „biznis“ (a biznis se uvek rimuje s tržištem), pošalje poruka o prelasku na višu (i radikalniju) fazu državnog intervencionizma, koja se nudi kao „mirođija“ Vučićevog projekta „Srbija 2035“, izaziva tihu jezu. Zašto? Pa zato što je industrijska politika forever and ever povratak socijalističkoj petoletki, državnom planiranju, centralnom upravljanju i vladinoj regulaciji. Ne vodi se slučajno u Americi velika debata među ekonomistima da li je Tramp sa svojom industrijskom politikom postao najveći američki socijalista na vlasti.
Ipak, najveća mana Pozivnog pisma i ponuđene strategije Programskog odbora KBF-a jeste guranje pod tepih uzroka aktuelne ekonomske krize i kritičke analize efekata dosadašnjeg modela industrijske politike, ali i zanemarivanje mogućih loših posledica koje nosi druga, viša faza ponuđenog modela industrijske politike. Jer, kad se već nudi jedan kontroverzni (istorijski dokazano neefikasan) model, onda bi svakako bilo ispravno utvrditi da li se aktuelna ekonomska kriza može savladati predlaganjem modela koji je do nje doveo ili možda izlazak iz krize zahteva potpuno drugačiji pristup – manje države a više tržišta koje će otkloniti kontraindikovan uticaj državnih mera.
Ne strahuje bez razloga ugledni „Ekonomist“ kad opominje: „Istorija pokazuje da država, kada jednom poraste, ostaje velika.“ Preispitivanje dosadašnjeg modela važno je zbog upozorenja koja sugerišu da sve veća, jača i moćnija država i nije baš najbolji generator privrednog rasta, obrnuto ima puno dokaza koji ukazuju na njene porazne efekte. Taj trend moguće je detektovati u poslednjih 10-12 godina kad je srpska vlast zagovarala i sprovodila svoju (populističku) verziju industrijske politike.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 26. FEBRUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
