Piše Viktor Gostiljac, advokat, bivši predsednik Advokatske komore Srbije
Sreća je velika što ovo naše vreme ludo, barem nije vreme tišine. Pobuna onih što su „mali za vojnike a veliki za junake“ spasila je čast nacije i lišila nas osećaja frustracije i bespomoćnosti pred pseudo-radikalskom estetikom koju živimo, dajući nam nadu da rakovička pobeda Šešelja nad Pekićem nije konačna.
Poput onog literalnog gorostasa, mladića iz glinske crkve, koji se diže iz mrtvih i svojim ubicama uzvikuje: „Nije još gotovo, majku vam j….m..“ i delovi srpskog društva se poput pileta što se oslobađa ljuske, koprcaju u otporu onima koji nas sve ustašama nazivaju.
Usporedba sa glinskim pokoljem je preterana ali poruka nije – nije još gotovo, borićemo se.
U toj borbi, prvi put u istoriji, ustali su nosioci sudskih i tužilačkih funkcija, probuđeni od studenata iz vekovne mimikrije, prinuđeni da izađu iz oklopa činovnika, našavši se tako u, za njih, neprirodnoj ulozi. Da se maršira ulicama , da se govori javno, da se uopšte izjašnjava o nečemu, to mora da je nesigurno tlo pod njihovim nogama na kojem se uče prvi koraci.
Pijući iz tog ćupa slobode njihov kolektiv se zarazio primerima svojih izuzetaka stvarajući presedane za budućnost.
ZAROBLJENI UM
Međutim, reakcija pravosuđa, nakon stupanja na snagu zakona koji se Mrdićevim zovu, pokazuje da je transformacija ograničena.
Zato je čuveni antropološki esej Česlava Miloša „Zarobljeni um“ koji opisuje ponašanje intelektualca u totalitarističkom sistemu, koji stvara novog čoveka porobljavanjem umova, idealna podloga za ovo razmišljanje.
Miloš postavlja pitanje „kako je moguće da već formirani, zreli ljudi postanu pristalice staljinizma, da se prilagode uslovima koji su im sasvim strani“.
Mehanizam prilagođavanja čoveka situaciji koja ugrožava njegov identitet on objašnjava kroz proces menjanja ličnosti, odnosno zarobljavanja uma.
Iz okova sopstvenog uma teško je izaći i to se jasno može videti iz ponašanja sudijske i tužilačke profesije nakon novonastalih okolnosti.
Naime, situacija je sledeća: nakon najave sulude akcije vlasti u vidu bahate zloupotrebe skupštinske većine za usvajanje zakona na osnovu laičke inicijative u cilju sprečavanja vođenja postupaka protiv državnih funkcionera i prijatelja vlasti, stručna javnost je nastupila skoro jednodušno i stala u odbranu osnovnih postulata pravne države.
Veliki broj sudija, tužilaca i advokata je o tome govorio i protestvovao. Bilo je jasno da nije u pitanju puka razmena mišljenja već rat između dve grane vlasti – sudske i, realno, predsednika koji u sebi sublimira druge dve.
Ako je rat, onda se i pitanje pobednika postavlja. Pobednik se određuje, pre svega, na osnovu svoje spremnosti da svoje položaje brani do poslednjeg. Sve ostalo je pucanj iz prazne puške.
Prvi ćorak je ispaljen odmah po usvajanju nazovi zakona. Na poziv sudije Milomira Lukića na obustavu rada sudija i tužilaca, njihovi predstavnici koji govore u javnosti su odgovorili procesno – „da su tužioci i sudije javni funkcioneri“, „da su im funkcija, odgovornost i poštovanje zakona najveća prepreka“, „da su raspravljali o pravu sudija na štrajk“.
U međuvremenu, smatraju da je advokatura svega ovog oslobođena i da je advokaturi lako da bude u obustavi „jer imaju različitu poziciju u sistemu“.
Činjenica da je i od prihoda za vreme obustave oslobođena se ne tretira. Minus iz koga svaki advokat startuje svakog meseca nije od značaja.
„prihvatanje maskarade“
Zarobljeni um ne može da pojmi: bitna je obustava a ne njena zakonitost.
Ne postoji zakonita potpuna obustava rada sudija i tužilaca. Onaj ko se na nju poziva prihvata da se još uvek nalazi u zakonitom pravnom okviru.
Pozivanje na omeđenost zakonom u opštem bezakonju jeste alibi, prihvatanje maskarade u kojoj svako igra svoju ulogu do kraja predstave, praveći se da te uloge imaju nekakvu težinu i suštinu.
Jer pobede nema bez jasne i javne konstatacije – društveni ugovor je prekršen i građani Srbije žive u pravnom provizorijumu koji se samo na njih primenjuje.
Neprihvatanje takvih pravila igre je prvi prioritet i dužnost jednog slobodnog naroda. Iz takve dužnosti proizilazi i pravo na pobunu i pravo na građansku neposlušnost.
Ta dva instituta ne postoje ni u jednom ustavu na svetu jer ni najslobodoumniji ustav ne dopušta pravo podanika na revoluciju, ali to su dva instituta koja jesu prirodno pravo, starije od svakog drugog.
Magna Carta Libertatum i američka Deklaracija o nezavisnosti su nadahnuti tekstovi koji ovo pravo naroda priznaju. Prema tome, vlastima koje otvoreno priznaju da menjaju zakone ove zemlje da bi sprečile sopstveno procesuiranje se mora otkazati poslušnost.
Svaki formalizam je zavodjenje za Goleš planinu i bacanje prašine u oči.
A jasna stvar je: ključ raspleta društvene krize je upravo u potpunoj obustavi rada pravosudja.
Nepostojanje jedne grane vlasti je i kraj jednog sistema.
Ovaj naš hibridni režim taj udar nikako ne bi mogao idržati i njegovo odstupanje bi bilo izvesno.
To je prilika koja bi studentskoj pobuni dala sjajan epilog, dostojan veličanstvenog zaloga za budućnost, primer odbrane nezavisnosti sudstva.
Nezavisno sudstvo je odlika velikog naroda a ne njegova brojnost.
Sudije i tužioci imaju tu privilegiju da nas velikim učine i postave nove standarde za novo vreme.
Sa osmatračnice jednog advokata ovo deluje lako.
Tagovi
