Nije potrebno da britanski „Gardijan“ negde na naslovnoj strani ovih dana objavi tekst „Zagađenje česticama na Balkanu je najveće u Evropi“ da bismo znali da dišemo izuzetno loš vazduh, a nije neki naslov ni „Izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji 2024. godine“ na naslovnici sajta Agencije za zaštitu životne sredine Republike Srbije.
Ako je na bilo koji način olakšavajuća okolnost po gradove u Srbiji to što se onaj prvi bavi konkretno Sarajevom, kao jednim od najzagađenijih gradova na kontinentu, često zagađenijem i od „konkurencije“ iz celog sveta, to što je ovaj drugi zastareo ne govori ama baš ništa dobro.
Možda je i najmanji problem, iako ne mali, to što je Agencija sa oko osam meseci zakašnjenja objavila izveštaj za 2024. godinu. Kako je prošle nedelje objavila „Klima 101“, ovi izveštaji kasne već godinama, ali nikada ranije nisu kasnili baš ovoliko. Novi zakon o zaštiti vazduha usvojen je u junu prošle godine, a Agencija je propustila da propisan zakonski rok (31. maj), makar u ovom svojevrsnom inaugurativnom periodu, ne probije i, u skladu sa obavezama i nadležnostima, informiše javnost o tome kakav je vazduh u Srbiji. Ono što piše u izveštaju objavljenom početkom nedelje, mnogo više zabrinjava od toga.
Ukratko, Srbija je oštro podeljena na zone sa formalno čistim vazduhom i urbana područja u kojima su koncentracije zagađujućih materija opasne po zdravlje. Vazduh u Srbiji je tako zvanično svrstan u dve kategorije: 1. kategoriju (čist ili neznatno zagađen) i 3. kategoriju (prekomerno zagađen), a ona između više u propisima ne postoji.
Više od 20 mesta i naseljenih područja su u kategoriji „prekomerno zagađenih“: Kruševac, Šabac, Kragujevac, Kostolac, Pirot, Loznica, Čačak, Paraćin (Popovac), Zaječar, Kraljevo, Novi Pazar, Požarevac (Kostolac), Valjevo, Subotica, Beočin, Zrenjanin, Sombor, Niš, Smederevo, Kosjerić, Užice, Bor, Novi Sad, Pančevo i Beograd.
Glavni uzrok zagađenja u skoro svim navedenim gradovima jesu i one koje su javnosti najpoznatije, a to su suspendovane čestice PM10 i PM2,5 o čijim uzrocima javnost uglavnom ponešto i zna. Poznata je priča da industrijski dimnjaci i zastarele tehnologije imaju veliki uticaj, ali da su najveći zagađivači zapravo oni „nevidljiviji“ – individualna ložišta i male toplane.
Mada se tu često prenebregne da se kaže da industrija zagađuje na drugi način, a i ne govori se dovoljno o tome zašto su u periodu velike svetske energetske tranzicije ljudi primorani da koriste najgore i najštetnije gorivo. Sa druge strane, osim tih „poznatijih čestica“, u pojedinačnim mestima postoje ozbiljna zagađenja vazduha zbog olova, arsena, sumpora i drugih jedinjenja – za njih je zadužena industrija.
Ako se i zadržimo samo na onim česticama, nije loš uvid u katastrofalnu situaciju u Srbiji i to što je i Evropska unija nedavno menjala propise. Po novoj direktivi, drastično su zaoštrena pravila koja će se na članice primenjivati od 2030. godine, kada će se broj dozvoljenih dana sa prekomernim zagađenjem PM10 česticama smanjiti sa sadašnjih 35 na svega 18 dana godišnje.
U Srbiji se, osim rokova za izveštaje sa početka teksta, mučimo i sa propisima starim 18 godina, a dobar deo gradova u zemlji ne bi izgurao ni januar po ovim budućim. Tako je na primer Popovac u 2024. godini imao čak 173 dana sa prekomernim zagađenjem, Valjevo 146, Novi Pazar 129, Smederevo 128, a Užice 115 dana u kojima je vazduh bio opasan po zdravlje. U Beogradu su najgori Novi Beograd sa 135 zagađenih dana i Leštane sa 132, dok je nešto bolje u Nišu (80) i Subotici sa 70 dana u kojima je vazduh bio opasan po zdravlje.
Nažalost, ova priča je mogla da se objavi na istom ovom mestu i pre koju godinu, a verovatno bi isto moglo i za koju godinu, a da se brojevi značajnije ne promene. Suštinski problem nije ni probijen rok, zastareli podaci, ni to što nismo potpuno sigurni kakav je stvarno vazduh danas, pa čak ni jurenje domaćih ili evropskih standarda.
Suština je u razumevanju da to nije puki ekološki (i nerešivi) problem, kao i u energetskom siromaštvu koje nije puka ekonomska kategorija, nego vrzino kolo iz kog je skoro nemoguće izvući se bez strategije. Lakše je po zagradama, tabelama i brojevima svrstavati građane i individualna ložišta u „najgore zagađivače“, umesto da se planski radi na tome što oni, između ostalog, žive u objektima sa očajnom izolacijom, što su primorani da koriste najnekvalitetnije energente, a što subvencije za efikasnost dobijaju uglavnom bogatiji, što takođe pokazuju izveštaji o kojima se manje priča.
Inače, kazna za ono neobjavljivanje na vreme za odgovorno lice u organu uprave ili lokalne samouprave je od 50.000 do 150.000 dinara. I nije nešto.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 29. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
