Poručnika Radulovića su uglavnom zvali Majlo (Milo), zato je i mogao da bude potpuno siguran – kada je godinama kasnije u svom FBI dosijeu pročitao kako ga je klevetao neki doušnik – da ga je potkazivao neki Srbin. Jer je u direktnom „doušničkom citatu“ pisalo: Milorad.
Da li je taj Radulovich Irac ili Italijan, pitao je Džordža Klunija, na brodvejskim daskama Glen Flešler. Mislim da je Irac, odgovorio je Kluni, ali otac mu je čitao neke novine na srpskom.
Zapravo to je razgovor dvojice likova iz brodvejske predstave „Good Night, and Good Luck“, koju je režirao Kluni (njegov brodvejski debi), a koja je preko Netflixa odnedavno dostupna široj, ne samo pozorišnoj, publici.
Jedan lik je Fred Frendli, producent televizije CBS, drugi je legendarni Ed Marou, novinar i voditelj na toj televiziji; oni su producirali tada veoma uglednu i uticajnu emisiju „See It Now“. Inače, pre dvadesetak godina, Kluni je režirao i film sa istim naslovom i istom pričom. A priča je pisana po istinitom događaju gde je u centru događaja bio Milorad Radulović, dete srpskih emigranata – tačnije porodica mu potiče iz Crne Gore, što je za ovu priču dodatno važno – koji se suprotstavio „crvenoj histeriji“, lovu na komuniste u Americi pedesetih godina prošlog veka.
I njegov slučaj je, što je decenijama kasnije naravno zaboravljeno, zapravo bio ključna tačka u obračunu sa senatorom Džozefom Makartijem, po kome se ovaj i svaki njemu sličan lov na veštice naziva makartizmom.
Ovo nije jedna od priča o našima u svetu, koje se po pravilu preuveličavaju, zaista je slučaj Mila Radulovića bio prekretnica u otporu Makartijevom histeričnom lovu na komunističke veštice i vraćanju Amerike u normalu posle početka Hladnog rata. Uostalom, zato je Kluni i snimio film i producirao predstavu na Brodveju (u filmu Kluni glumi Frendlija, a u predstavi Maroua).
Sve je počelo 1953. godine u gradiću Deksteru, savezna država Mičigen, kada su dvojica uniformisanih lica došla pred kuću poručnika Ratnog vazduhoplovstva u rezervi Mila Radulovića sa kovertom koja nije nosila lepe vesti. Amerika je bila u kandžama makartizma, a Raduloviću je oduzet oficirski čin zbog, pazite sad, „održavanja bliskih veza sa ocem i sestrom za koje se sumnja da su simpatizeri komunizma“.
I ovo je bila masovna pojava, da su iz službe izbacivani sumnjivi tipovi – iako je u konkretnom slučaju jasno naglašeno da Milo Radulović nije sumnjiv niti se osporava njegova lojalnost SAD, nego da njegove veze sa subverzivnim elementima mogu da predstavljaju bezbednosni rizik.
Imao je opciju da potpiše otpust iz vojske, bio bi mu oduzet čin, ali suštinski ne bi imao neke teže konsekvence.
Inače je u vojsci, tokom rata, bio meteorolog, i upisao je univerzitet kako bi se doškolovao u toj oblasti, i kako je smatrao da će verovatno morati da radi za neke državne službe, nije želeo da ima u dosijeu da mu je oduzet čin. A postojalo je još nešto, i to su njegovi američki biografi „iskopali“ i utvrdili: njegova porodica potiče iz Crne Gore, a tamo postoji nešto što se zove, citiramo, „chast“ (čast) i on nikako nije mogao da pristane na situaciju u kojoj se od njega traži da se odrekne oca i sestre.
Pošto je bio jedan od retkih koji nisu hteli da ćute, tražio je zvanično saslušanje kako bi, pored ostalog, video i šta su tačno optužbe koje mu se stavljaju na teret – pa je to postalo lokalna vest u Mičigenu. Priča se zavrtela i došla do nacionalnog nivoa preko Edvarda Maroua i Freda Frendlija, posle čijeg priloga je počeo da se menja stav javnosti prema Makartiju (koji je u tom trenutku imao podršku od oko pedeset odsto ispitanika, po istraživanjima).
Emisija je emitovana 20. oktobra 1953, a mesec dana kasnije Raduloviću je vraćen čin. On se ubrzo odselio u Kaliforniju, gde je (jedva) našao posao i ostao tamo do kraja života. Priča je ubrzo bila zaboravljena, a onda je devedesetih godina Majkl Ranvil slučajno u arhivama naleteo na priču o Majlu Raduloviću i počeo da kopa, pronašao brojne učesnike i svedoke, i na osnovu toga je objavio knjigu: „To Strike at a King: The Turning Point in the McCarthy“.
U predgovoru te knjige, Fred Frendli, koji je kasnije bio i predsednik CBS-a i predavač novinarstva na Kolumbiji (pored ostalog), napisao je sledeće:
„Dana 20. oktobra 1953. godine emisija ’See It Now’ emitovala je prilog ’Slučaj poručnika Mila Radulovića’. Te večeri lice televizijskog dokumentarnog programa zauvek je promenjeno.“
U trenutku emitovanja te emisije, Makartijev pohod na građanska prava već je ušao u treću godinu. Frendli je već neko vreme pokušavao da uobliči priču kojom bi se napao Makarti, ali nešto je nedostajalo (uz pritiske sa vrha koji nisu bili bezazleni).
„I danas mogu da se setim Marouovog osmeha dok mi je, prilikom slučajnog susreta ispred lifta, gurnuo u ruke članak iz ‘Detroit Newsa’. ‘Fricl’, rekao je – a bio je jedan od retkih koji su imali dozvolu da me tako zovu – ‘ovo bi mogla da bude mala slika za tvoju priču o Makartiju.’ ‘Moja priča o Makartiju’, kako je on to nazvao, odnosila se na pitanje koje nam je te jeseni 1953. gotovo svakodnevno postavljano: kada će Ed Marou krenuti na Džoa Makartija? Ed i ja smo o tome mnogo puta privatno razgovarali. Složili smo se da, kada se jednom odlučimo, ne sme biti nikakvog prostora za grešku – priča je morala da bude savršena i precizna.
‘See It Now’ bio je program zasnovan na konceptu ‘male slike’, na objašnjavanju nekog velikog događaja preko uticaja koji ima na male ljude.
Priča o Makartiju morala je da ima savršenu ‘malu sliku’.
Zapravo, mi smo tražili Mila Radulovića mnogo pre nego što smo znali ko je Milo.“
Napisao je i da su sve dileme nestale kada su pronašli Mila i da postoji mnogo razloga zbog kojih će emisija o Milu Raduloviću zauvek imati posebno mesto u njihovim srcima.
„Milo je bio toliko pošten čovek, a njegova priča toliko snažna, da makartijevci nisu mogli jednostavno da odbace tu strašnu nepravdu skrivajući je iza vela nacionalne bezbednosti. Slučaj Mila Radulovića jasno je pokazao da je lov na veštice otišao predaleko.“
Nekoliko meseci kasnije, Marou je objavio emisiju specijalno posvećenu Makartiju i njegovim metodama borbe protiv individualnih sloboda, a Frendli kaže da se toj emisiji „pripisuje ključna uloga u njegovom, Makartijevom, političkom padu“.
„Nema nikakve sumnje da bez emisije ‘Slučaj poručnika Mila Radulovića’, emitovane pet meseci ranije, nikada ne bismo mogli da uradimo emisiju o Makartiju. Emisija o Raduloviću pamtiće se i po ulozi koju je imala u oblikovanju televizijskog dokumentovanja priče.
Radili smo priloge o mnogim gorućim temama tog vremena…
… Uprkos brojnim zahtevima, Pentagon nije želeo da komentariše Milov slučaj.
Suočili smo se s emisijom koja je pretila da postane najkontroverznija do tada, a pritom smo imali samo jednu stranu priče.
Marou i ja smo razgovarali o svojoj nelagodi i zaključili da ponekad jednostavno ne postoje argumenti sa obe strane…
… Ed Marou i ja smo uvek tvrdili da je emisija o Raduloviću bila jedna od najboljih stvari koje smo ikada uradili, redak trenutak u istoriji.
Četrdeset godina kasnije, nemam razloga da se s tim ne složim. Od svih emisija u kojima sam učestvovao, od svih tema koje sam obrađivao, emisiju o Milu Raduloviću biram da je svakog semestra prikazujem svojim studentima na postdiplomskoj školi novinarstva Univerziteta Kolumbija.
Nisam pronašao bolji način da se prikaže uloga novinarstva u slobodnom i otvorenom društvu nego kroz ’Slučaj poručnika Mila Radulovića’.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 22. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
