Zavera ćutanja je kod nas toliko jaka da i danas živi izreka „o pokojniku sve najbolje“ – iako bi o njemu moglo da se ispriča sve najgore. Ali ljudi radije biraju da ćute. Međutim, smrt Miroslava Aleksića, optuženog za silovanja i seksualno zlostavljanje nad Milenom Radulović i još sedam devojaka, još jednom je srušila taj mit da je ćutanje zlato.
I zato su reakcije na ovu vest o smrti ljutnja na one koji ga nazivaju „učiteljem glume“ jer neće biti tako upamćen već po onome što je činio, a i bes jer nije dočekao presudu u mučnom procesu za devojke koje su svedočile o zlostavljanju.
Da li je to pravda? Da li se „izvukao“?
Šta smo dobili posle pet godina otkako je Milena Radulović negde baš u ovo vreme, i to baš u Nedeljniku progovorila o seksualnom nasilju koje je preživela sa 17 godina kao polaznica školice glume u koju je krenula sa 11 a koju je držao Miroslav Aleksić, i pošto je u oktobru 2021. počelo suđenje u najvećem i najvažnijem slučaju za seksualno nasilje kod nas, našem MeToo pokretu koji je prekretnica u tome kako vidimo silovanje i seksualno nasilje nad ženama i decom.
Jer to je ono što zaboravljaju mnogi, da su polaznici Aleksićeve škole bila deca, koja su inače češće nego što se govori žrtve pedofila.
Neko će pomisliti da je njegova smrt za devojke koje su progovorile posle 35 omerte o tajnama iz škole glume – olakšanje, da je konačno kraj mučnom procesu, a neko drugi da je zbog izostanka presude propuštena prilika za naše društvo, za sistem i za pravosuđe da se više silovateljima i predatorima ne prašta ma koliko bili moćni i imali jake veze.
I ma koliko se u njima prepoznavali neki drugi, njihova „braća“ koja rade isto tako kao i oni pa zato ta zavera ćutanja i odbrana koja ne preza ni od čega pa ni da povređuje drugo biće makar to bilo dete. Mnogi i dalje biraju da ne veruju: „A što je dosad ćutala?“, „Proslavila se posle toga“, „Znam ja takve“…
Sad da zažmurimo i zamislimo da ovog postupka nikad nije ni bilo pa uporedimo vreme pre i vreme sad, ipak je utisak da bi danas neka devojka koja se nađe u sličnoj situaciji pre bila spremna da prijavi nego da ćuti zauvek. Jer je negde ovaj postupak poslao jasnu poruku: „Ne ćutanju!“, kaže Jugoslav Tintor, advokat Milene Radulović.
„Ne življenju sa tim! I onog trena kad se to uvreži u svesti devojaka kojima se to može dogoditi, ali i u svesti svih nas drugih, da praktično takve situacije prepoznamo i kod naše dece, ali i u našem poslu, da se ne odnosimo polazeći od inicijalnog preispitivanja i traženja razloga kako je ona uopšte došla u situaciju da se tako nešto desi, već se mora poći od toga da je nešto prijavljeno i preispitati to u svetlu dokaza koji potkrepljuju takve tvrdnje.“
Mišljenja je da je sama prijava, istraga, pa i suđenje, u pravosudnim okvirima i šire u društvenim okvirima okrenulo jednu novu stranicu u poimanju i razumevanju predmeta ovakve vrste, pre svega, razumevanju žrtve, razumevanju ovakve vrste krivičnih dela protiv polne slobode, koje ne znače i ne svode se samo na stereotipno poimanje silovanja koje znamo iz filmova već da potencijalni zlostavljači negde postoje i u našem bliskom okruženju.
„Postajemo i obazriviji u odnosu na te pojave i spremniji da prihvatimo realnost. U budućem vremenu to će doneti samo jedan pažljiviji odnos, u odnosu na sve buduće prijave i od strane nadležnih pravosudnih organa, ali i na jedan senzibilniji odnos svih nas i odnos razumevanja prema onome što žrtva mora da prođe da bi se u nekom sudskom postupku utvrdila istina i zadovoljila pravda. I konačno, ono pitanje, da li ovo obeshrabruje sve buduće žrtve da tako nešto prijave? Ja ne bih to rekao.“
Trajanje ovog suđenja od pet godina je svakako neprimereno dugo. Sve što se u zadnjih godinu dana izdogađalo u vezi sa odlaganjima suđenja usled bolesti i konačno – i za ovakav epilog – na to se nije moglo uticati, ali se svakako moglo uticati prethodne četiri godine da taj postupak teče na drugačiji način.
„Jednostavno, pravosuđe nije bilo u kapacitetu da se izbori s jednim ovakvim predmetom, i kada dođe do situacije da premine okrivljeni, jedini ishod je da se postupak u toj fazi arhivira, bez toga da je utvrđeno na osnovu dokaza koji su prikupljeni, da li je neko kriv ili nije. A time smo ostali u situaciji da svi negde osećamo tu nedorečenu pravdu. Ali u postupku u kome je okrivljeni iznosio svoju odbranu godinu dana, u kome su oštećene žrtve saslušavane godinu dana, niko, mislim, ko se bavi ovim poslom, nije mogao ni da očekuje da će nešto epohalno da se dogodi što bi postupak dovelo do kraja. Ali smatram da sam epilog ovog postupka ne obesmišljava čitavo njegovo postojanje“, kaže advokat Tintor.
Više javno tužilaštvo u Beogradu podiglo je 2021. optužnicu protiv Miroslava Aleksića stavljajući mu na teret izvršenje više krivičnih dela silovanja u produženom trajanju, kao i više krivičnih dela nedozvoljene polne radnje, navodi se u saopštenju.
„Kako god da se ovako završio, ovaj slučaj i dalje jeste prekretnica“, kaže Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.
„Ono što je ovde najznačajnije što se tiče generalno našeg pravosuđa i žrtava seksualnog nasilja, to je da ovo jeste prvi slučaj u kome je tužilaštvo prikupilo dokaze i gonilo. Znači, bilo je dovoljno za optužnicu koja je onda potvrđena od strane suda da krene taj sudski postupak za silovanje koje se desilo mnogo godina ranije i za koje nisu postojali medicinski dokazi.“
Ovaj slučaj je zato jedan „skok“. Naročito za postupanje našeg tužilaštva.
„Tužiteljka koja je vodila istragu o ovom slučaju bila je potpuno ostavljena sama i u toj situaciji se snašla najbolje što je mogla. Bez podrške i pomoći sistema, bilo koga. Tako da je to generalno za žrtve seksualnog nasilja slučaj koji je napravio ozbiljan preokret u smislu toga kako će naši tužioci od sada pa nadalje da postupaju kada imaju neki sličan slučaj“, priča Vanja Macanović.
Jer nakon pokretanja ovog, imali smo više procesa gde su tužilaštva na sličan način postupala. Jedan od njih je protiv učitelja škole jahanja optuženog za silovanje sedam polaznica, među kojima je pet devojaka bilo maloletno. Ni optuženi u tom slučaju nije dočekao pravdu jer je preminuo.
Devojke u slučaju škole jahanja su prošle mnogo bolje što se tiče postupanja u tužilaštvu. Imale su status posebno osetljivog svedoka i nismo čitali o njihovom zlostavljanju u sudnici. Ovaj optuženi bi sigurno bio osuđen da nije preminuo. E sad, Mika Aleksić je, sa druge strane, drugačiji, objašnjava Vanja Macanović.
„Mislim, prvo zato što ima mnogo više moći i svih političkih i društvenih veza i uticaja. I drugo što je Miki Aleksiću išlo u prilog, to je činjenica sad, da li namerno ili slučajno, što je predmet dobio sudija koji je u stvari razvukao suđenje sve ove godine. Jasno je bilo od starta da taj sudija nikad ne bi osudio Miku Aleksića. Tako je prosto delovalo, dozvolio je sve ono zlostavljanje i maltretiranje ovih devojaka kao svedokinja. A onda kad je shvatio da one ne odustaju i da se dokazi samo gomilaju i da prosto, evidentno da to jeste sve činio, onda je gledao način kako da se izvuče, da ne presudi. A to je bilo da se odugovlači“, priča Vanja Macanović kako je tekao sudski postupak.
Milena Radulović je tri puta po više od tri i po sata odgovarala na pitanja. Aleksićev advokat je pitao: „Koliki je Mikin jezik?“, „Koje boje su vam bile hulahopke“…
Dok je odgovarala na ova pitanja, bilo je cerekanja, grimasa, namigivanja i neprimerenih reakcija. Postupajuća tužiteljka i zastupnici oštećenih su u jednom trenutku tražili od suda da ubeleži da se advokat odbrane smeje dok oštećena Milena Radulović opisuje detalje seksualnog zlostavljanja.
Šta god da je bila pozadina te namere da se suđenje odugovlači i da Aleksić ne bude osuđen zbog čega je osećaj da pravda nije zadovoljena, da je umro uslovno rečeno, slobodan, i da ostaje neka gorčina jer nema presude, ovaj slučaj je promenio mnogo toga.
„Sudiji koji ima stavove koji su bliži Mikinim nego da napiše osuđujuću presudu, bilo bi ozbiljno problematično. Išlo mu je u prilog kad je shvatio da je ovaj bolestan, da onda to odugovlači i da nikad ne mora da presudi u tom slučaju. Svi oni koji su sve vreme osporavali da li je Mika to radio i da ove devojke, iz raznoraznih razloga, ne govore istinu, te su sebe izložile svem ovom zlostavljanju, oni će to i dalje govoriti. Ove devojke koje su izašle u javnost, koje su govorile i koje su izdržale golgotu ovog našeg krivičnog postupka – one suštinski treba da budu zadovoljne zato što su one spasle jako veliki broj devojaka ne samo od Mike Aleksića nego i od raznih drugih zlostavljača. Poruka koja se poslala, to je da više devojčice i devojke neće ćutati na seksualno nasilje“, naglašava Vanja Macanović.
Baš zato je Milena Radulović odlučila da progovori. U trenutku kada je nju zlostavljao, Aleksić je imao je 61 godinu, ali se to nastavilo. I nastavilo bi se i danas, neka deca bi bila u njegovom dramskom studiju, i neka devojčica… Nastavilo bi se, da nije bilo Milene i devojaka koje su se udružile da prekinu ćutanje.
„Ćutanje je trajalo, do te mere da nismo dobijali upozorenja. Kada se to meni desilo, ja nikada nisam čula da se bilo šta slično desilo, nisam imala nagoveštaj. Ali ovo nije samo moja priča. Vreme je da pričamo o toj traumi i tom iskustvu kao takvom. Na kraju, mene i ove hrabre devojke je ta teška trauma povezala da progovorimo o jednom od najvećih problema našeg društva – seksualnom uznemiravanju, zlostavljanju i nasilju nad ženama. Ja želim da poručim svim ženama da nisu same“, ispričala je Milena Radulović za Nedeljnik.
Nažalost, mnogi seksualni zlostavljači nisu osuđeni. Svetski poznat je slučaj Džefrija Epstina koji je preminuo u zatvorskoj ćeliji, što je zvanično proglašeno samoubistvom vešanjem. Ali tu tek nije završena priča jer tek posle njegove smrti je počelo da se odmotava klupko o dešavanjima na njegovom ostrvu, pojavila su se dokumenta, svedočenja žrtava, fotografije i imena moćnika sa kojima je bio blizak, među kojima se pominje i Tramp. Epilog tek sledi.
CEO TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 22. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
