Da li su umetnici – shvatite tu reč u najširem mogućem smislu: umetnik može da bude onaj što drži mikrofon, i onaj što recituje lošu poeziju, i onaj što je opali sa roglja pravo u malu mrežu, gde joj je najlepše – nužno dobri ljudi?
Volimo da mislimo da jesu, jer volimo njihove pesme, njihove filmove, njihove driblinge i golove, i zamišljamo kako bi bilo dobro upoznati ih, sedeti s njima u kafani; u tom scenariju, umetnik je kul lik kojeg uopšte ne smarate, i strpljivo odgovara na pitanja o inspiraciji i detinjstvu i prvoj ljubavi.
Avaj, često nisu. Ili uglavnom nisu, pa je svakako bolje ne upoznavati svoje idole?
Još od Knuta Hamsuna i Ezre Paunda i Selina, još od Majkla Džeksona i Romana Polanskog i Vudija Alena, traje to naše neugodno samopreispitivanje: da li je u redu da to čitam i slušam?
Da li je moguće odvojiti umetnika od njegovog umetničkog dela? A šta ako su njegovi svetonazori ili njegovi postupci – ili oboje, u gorem slučaju – toliko grozni da vam je na svakoj stranici, u svakoj strofi, to makar u malom mozgu?
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 4. DECEMBRA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
