Pogledao sam prve dve epizode trećih „Senki nad Balkanom“ (kreću u martu) i ovo će biti moja omiljena sezona. Pre svega, zbog ličnosti iz tog perioda. I zapleta, koji mi živimo od 1941. do danas.
Ono čega nema u seriji, a što znam da je Deksa raspisao (Dejan Stojiljković, prim. ur.), i što će da nam pošalje u jednom ekskluzivnom feljtonu kad krene serija, jeste Solunski proces. Teško za seriju, priznajem, ali daje taj bočni kontekst – to su sve ljudi koji su nastali iz rata. I tajkuni, i političari, i mafijaši, i elite…
BRATSTVO U KRVI. ONO ŠTO SPAJA tadašnje i današnje Senke. Što spaja sve Senke. Oni pogledi kao kad vi sednete sa svojima iz osnovne. I koji pojačano uvek imaju ljudi koji su ratovali zajedno, igrali u nekom klubu zajedno, radili zajedno, ili pravili poslove zajedno. Što teža vremena, teža i prijateljstva. I konekcije.
Ono što je neuporedivo, to je vreme. I to ne samo s Jugoslavijom, koje više nema.
JER NEMA NI TE EVROPE KOJA je od Atine do Vašingtona, bila centar sveta. Tako da su poređenja prosto nemoguća, jer bi u vizuelizaciji ona značila da Vučić putuje u Mar-a-Lago, kao nekad Pavle u Berhtesgaden, gde dobija najviše državne počasti, i to tri dana, umesto što je tri dana u hotelu u Majamiju čekao da ga prime na neki dobrotvorni skup MAGA pokreta. I onda još, dobija poruku Berlina za London, kao što bi danas bilo iz Vašingtona za Peking i Moskvu zajedno.
E sad, da li je taj pucanj iz Sarajeva pokrenuo taj rat iz dva dela, ne znamo.
Tek Evropa, i to sad shvata oko Grenlanda, samo potpuno ujedinjena može da se suprotstavi novoj podeli sveta. I to je i jedina šansa za nas da odigramo neku ulogu. I to ne ovu koju pokušavamo da odigramo, sa Rusima i Kinezima, ili sa Amerikancima, i to protiv svog kontinenta.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 22. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
