Piše: Milena Manojlović Kostenjak, HR Konsultantkinja, Gi Group Holding
Kada je zlatni lančić bio prva „zarada“
Prvi honorar sam zaradila sa sedam godina. Bila sam član baletske grupe za decu Jelene Katić, jedne od onih institucija osamdesetih. Igrale smo sa Vladom Kalemberom, nastupale na platou Skupštine SFRJ, u Domu vojske, u Domu omladine, u Studentskom gradu, predstavljale Srbiju na manifestacijama širom Evrope.
I upravo su Sedmorica mladih odlučila da nam za jedan nastup, svim devojčicama iz grupe, daju honorar a Katićka i naši roditelji su odlučili da od tih para svaka kupi isti zlatni lančić. Prva zarada, prva uspomena, prvi osećaj da „rad vredi“.
Praksa se plaćala iskustvom, a nada poslednja umire
Na trećoj godini fakulteta otišla sam na praksu u jednu produkcijsku kuću. Neplaćenu praksu, naravno jer se u to vreme praksa plaćala znanjem i iskustvom. Posle dva meseca praksa je zvanično završena, ali koleginica i ja smo ostale i dalje tu da pomalo i radimo, snimamo priloge, učestvujemo u produkciji.
Nada da će „sad, kad već doprinosimo, možda doći i neki honorar“ živela je još dva meseca. A onda je tiho umrla.
Odem potom u jedne dnevne novine. Dobiјem zadatak, odem na teren, uradim prilog. Objave ga. Nema honorara. Još jedan zadatak, nema honorara. I tako zaključim da od novinarstva, bar za mene “nema leba”, i okrenem se drugoj profesiji.
Kada Nemac ne razume našu nelagodu
Dve decenije kasnije, u konsultantskom poslu u HR-u isto pitanje, ista muka: „Koja su vaša očekivanja po pitanju zarade?“
Sećam se događaja kod jednog klijenta za koga smo tražili kandidate za visoku poziciju u pravnoj službi. Radilo se jednoj nemačkoj banci gde je intervjue sa kandidatima vodio izvršni direktor, Nemac, profesionalan i srdačan. Na kraju intervju on pita kandidatkinju, iskusnu pravnicu:
„Koja su vaša očekivanja po pitanju plate?“
Ona pocrveni, zbuni se, izusti nešto neodređeno.
Ode ona, a on meni kaže kako mu se nimalo ne dopada ta „tajnovitost oko para“ i okarketrisao je kandidatknju kao nedovoljno otvorenu. Trebalo mi je trideset minuta da mu objasnim da se kod nas o plati ne govori. Da se smatra da je to „nekulturno“. Da je „poslovna tajna“. Da je, ukratko tema plate, tabu tema.
Zašto nam je i danas neprijatno?
I dan danas me kandidati svakodnevno pitaju:
„Šta da kažem kad me na razgovoru za posao pitaju za očekivanu platu?“
Ne žele da kažu previše , da ne budu odbijeni.
Ne žele da kažu malo, da se ne bi potcenili.
Nekima je prosto neprijatno.
Nekima nije, naročito generaciji Z.
A istina je jednostavna: poslodavac najčešće ne postavlja to pitanje kao trik. Postavlja ga izmedju ostalog i da bi dobio informacije sa tržišta radne snage, šta u ovom trenutku kandidati očekuju, kako se procenjuju i kolike zarade okvirno trenutno imaju.
U Srbiji se plate za isto radno mesto razlikuju i do 30%, ponekad i više. Zavisi od industrije, organizacije, sistematizacije, obima posla… Nije isto biti menadžer u sistemu od 50 ljudi i u sistemu od 500.
Kako onda odgovoriti?
Prvo: raspitajte se koji je tipičan raspon zarada za poziciju na koju aplicirate. Da znate okvir i svojih očekivanja i tržišta.
Drugo: iskreno odgovorite sebi.
- Kolika zarada bi bila dovoljna za ovaj posao?
- Koliko dugo bih bio zadovoljan tim primanjima?
- Šta je moj minimum?
I onda tako i odgovorite poslodavcu:
„Očekivana zarada mi je XX, uz određenu fleksibilnost u zavisnosti od ukupnog paketa i odgovornosti.“
To je sasvim profesionalan odgovor.
Uostalom, ako ste ostavili odličan utisak, poslodavac vas neće odbiti zbog iznosa zarade, naravno ukoliko je razlika do 20%. Ako imate viša očekivanja od budžeta, pokušaće da pregovara. Ako ste rekli manje od njegovog plana, ponudiće planirano, a razliku nadoknaditi kroz povećanje nakon nekoliko meseci.
Plata se ne određuje „po osećaju“, niti individualno, ona mora biti u skladu sa sistemom, ostalim zaradama, budžetom i planovima.
Ukoliko je ponuđena zarada daleko ispod onoga što očekujete a posebno ispod onoga što ste odredili kao minimum onda nema razloga da prihvatate posao na koji ćete već prvog dana otići nezadovoljni
Tema zarade ne treba da bude tema koja je nelagodna, ona je važna, od nje živimo. Ona nam pomaže da se procenimo, uporedimo, postavimo ciljeve i standarde.
U regionu se već ovih dana usvaja Zakon o transparetnosti plata. I to će svakako doprineti otvaranju svih prema ovoj temi.
