Neki će da vam se zakunu kako su čuli na slavi kako su naši uništili američke baze Rinas, Dubrave, Petrovac. Čak su i neki novinari pisali o tim letovima kao o živoj istini. Zato su stvarno izvršeni borbeni zadaci na Kosovu ostali u senci dezinformacija. Nedeljnik prvi put otkriva šta se zaista dogodilo na samom početku sukoba SRJ i NATO-a, od 24. do 26. marta 1999. godine: kako su izgledali planovi da se kasetnim bombama bombarduju NATO baze u regionu, kakvo je bilo raspoloženje u avijaciji, kao i zašto je Slobodan Milošević odustao od operacije.
U osvit rata udarna jedinica jugoslovenske avijacije bio je 98. lovačko-bombarderski avijacijski puk…na čelu puka nalazio se potpukovnik Sreto Malinović (u to vreme star 37 godina), iskusan pilot, izvršavao zadatke vatrene podrške sa „orlom“ 1991–1995. godine. Većina pilota koji su bili u tridesetim godinama starosti imali su ratno iskustvo.
***
PRVI DAN RATA – 24. MART
Poslednji časovi pred rat. Jedinice na aerodromu Batajnica bile su pod borbenom uzbunom. Avioni 252. eskadrile pripremljeni su za prelet na Ponikve. Prvi su na aerodrom manevra prebačeni „antonovom 26“ tehničari zaduženi za prihvat. Komandant puka Malinović odlučio je da direktno predvodi 252. eskadrilu i zato je došao sa Lađevaca avionom V-53 (Utva-75) jer je, kako kaže, ocenio da bi trebalo da bude tamo sa jedinicom koja je na „orlove“ prešla godinu i po pre rata, za svaki slučaj.
Neki od pilota leteli su na „orlu“ u podgoričkoj 242. eskadrili koja je predala avione 252. eskadrili, ali deo je prešao sa školsko-borbih „galebova-4“. Malinović se seća da je brinuo da li je najbolji izbor manevar na Ponikve jer je to već izvedeno u oktobru 1998. godine i ponavlja se isti postupak sa namerom koju NATO jasno vidi. Pride, aerodrom se nalazi blizu BiH i avioni NATO-a ne bi morali čak ni da ulaze u vazdušni prostor SRJ ako žele da unište tu bazu. Početkom 1999. godine kada su razmatrani planovi za rat Malinović je predlagao da se avioni prebace u Lađevce i Niš, ali pretpostavljeni su tražili da se ide na Ponikve i morali su to da izvrše.
Za prelet pripremljeno je 11 „orlova“. Za borbene zadatke određeni su šest J-22 (broj 25167, 25168, 25174, 25175, 25204 i 25205) i pet NJ-22 (25507, 25525, 25531, 25532 i 25533). Dva od tih aviona pozajmljena su od VOC-a, po jedan jednosed i dvosed. Svi su bili sa motorima sa dodatnim sagorevanjem goriva, tzv. forsažem. Taj tehnički detalj je od važnosti za borbene letove pošto pilot može da računa sa većim potiskom jer kada se uključi forsaž raste sa 2 x 1780 daN na 2270 daN.
„Nema kontrole letenja, nikoga ne čuješ“
Malinović je u preletu predvodio eskadrilu u dvosedu broj 25507 koji nije leteo duže vreme i nije proveden probni let pre odlaska za Ponikve.
Pilot kapetan Miodrag Ristić Rica, u to vreme u tridesetoj godini života, seća se da je seo u prednju kabinu dvoseda NJ-22 i prvi put motori njegovog „orla“ nisu se pokrenuli. Iz drugog pokušaja startovao je motore i Rica i kapetan prve klase Željko Pavlek izašli su na PSS i poleteli. Svi avioni su bili u čistoj konfiguraciji bez tereta pod krilima. Posle odvajanja od PSS išli su udesno i nastavili su u brišućem letu preko Surčina u radio-tišini „jeziv osećaj, nema kontrole letenja, nikoga ne čuješ, nema komunikacije“, seća se Ristić. U planu za aerodromski manevar pisalo je da 252. eskadrila u periodu od 14 h do 15 h preleće na visini od 1.500 m, ali leteli su nisko prateći teren do Ponikvi. Za taj prelet bilo je potrebno 25 minuta.
Dvadeset tehničara 252. eskadrile ukrcani su u jedan Mi-8 iz 890. eskadrile i poleteli su za Ponikve u 14 časova i 30 minuta. Tehničar stariji vodnik Slobodan Mihajlović Miks seća se nimalo bezbrižnog leta jer bili su jedini potencijalni cilj u vazdušnom prostoru u blizini Drine u ratno doba.
Prvi udari krstarećim raketama
Tehničari su smestili avione u ABS-ove jer komanda vida je naredila da se tako učini računajući na to da će beton zaštititi tehniku – nisu bili u pravu kako se kasnije tokom rata pokazalo. Na aerodromu su bila i dva MiG-29 i dva MiG-21bis. Puno aviona na malom prostoru i deo „orlova“ morao se maskirati na otvorenom, između stabala.
Predveče, dve krstareće rakete „tomahavk“ preletele su aerodrom i nastavile su dalje u vreme kada su piloti 252. eskadrile čekali gde će dobiti krevete. Avioni NATO-a došli su prvi put iznad Ponikvi i odbacili su vođene bombe – jedan projektil je probio ABS koji je služio kao skladište za avio-tečnosti (motorna i hidro ulja) i pogođeno je podzemno sklonište komandno mesto. Na obe lokacije nije bilo nikog.
Obaranje majora Grofa
Piloti lovci su na aerodromu čekali svoj zadatak. Pilot MiG-29 major Predrag Milutinović Grof seća se da je gledao TV u vreme kada se čula prva detonacija, zatim druga. U 20 h i 40 min primio je zadatak da poleti na presretanje, avion je izvučen iz ABS i pet minuta kasnije bio je u vazduhu. Od početka suočio se sa problemima sa radarom i našao se ozračen protivničkim radarom. Oštro je manevrisao da ne bi bio lak cilj lovcima NATO-a. Zbog otkaza radara Grof se odlučio da sleti na aerodrom Lađevci, ali PSS nije bila osvetljena. Primio je naređenje da ide u Niš.
U snižavanju, na visini od 1.800 m, u rejonu Ribarske Banje, signalizator radarskog ozračenja pokazao je da je zahvaćen sa zemlje. Deset sekundi kasnije avion je pogođen. Pilot je pokušao da povrati kontrolu nad avionom, ali avion nije reagovao i iskočio je na visini za koju ceni da je bila oko 500 m iznad terena. Prizemljio se kod sela Ribare i peške je otišao tri kilometra do najbližeg sela. Jedan meštanin prevezao je Grofa do Kragujevca i komande neke jedinice iz koje se javio pretpostavljenima da je živ i zdrav.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA 15. JANUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
#731Nedeljnik
Tagovi
