„Marty Supreme“ je, u svojoj srži, karakteristično američki film, i ujedno jedan od najuzbudljivijih u poslednje vreme.
Deo njegove privlačnosti leži u tome koliko se prirodno brojni elementi – teme, likovi i ubrzani ritam – uklapaju u celinu poput hipernaelektrisanog bildungsromana. Film dotiče velike, teške teme poput identiteta, porodice, zajednice, klase, asimilacije i uspeha, ali nije didaktičan i ne servira životne lekcije na pobožan, morališući način, karakterističan za mnoge nezavisne filmove.
Njegove ideje su na liniji sa njegovim realizmom – mnogostrukim slojevima porekla, raskošnim teksturama požude, anarhičnim besom običnog čoveka, skučenim stanovima nižeg staleža, krcatim ulicama prestonice planete gde je osim zelembaća jedina valuta ta uporna, pulsirajuća glad za nečim boljim i većim.
Lik Martyja je inspirisan stvarnim šampionom u stonom tenisu, Martyjem Reismanom, koji je poput svog filmskog pandana odrastao na Lower East Sideu i otputovao u Evropu 1952. na međunarodni turnir.
Reditelj Josh Safdie slobodno menja činjenice, ali suština ostaje ista: grandomanija bez ustezanja, sklonost ka hvalisanju i nepokolebljivo uverenje da svet postoji da bi bio osvojen čistom snagom volje. Sve se to isporučuje hiperspeed estetikom koja se graniči sa atakom na očni živac.
Kamera Dariusa Khondjija juri i kruži tik uz lica, pretvarajući pokret u maniju. Dijalozi zveckaju kao mašinerija, zakucani u kadar. Montaža seče svaki nagoveštaj predaha. Scenario živi od naglih preokreta sudbine. Gluma je ovde manje stvar zanata, a više sile.
Iako nisam njegov fan, moram priznati da je Timothée Chalamet zaista jedini izbor za naslovnu ulogu ovde.
On u potpunosti ovaploćuje Martyjevu naivnu euforiju sa oštrim ivicama, hvatajući instinktivno razumevanje da je sam hustle – teatar. Martyjeve prevare zavise od razrađenih performansa: namernog lošeg igranja, kuknjave, manipulacije percepcijom. Njegova potraga za publicitetom uključuje razmetanje i laganje sa takvom lakoćom da bi posramio i mnoge političare.
Timothée sve to tumači sa vidljivim uživanjem.
On ne glumi ambiciju; on je slavi. Sve je u službi toga da vas zavede da stanete iza lika čiji postupci ne zaslužuju uvek takvu podršku.
Marty ima vrlo američku crtu samopouzdanja i osećaja da mu život nešto duguje – on je destilat manifesta sudbine u jednoj osobi.
Nikada ne odstupa od ideje da će postati više od svojih okolnosti i da bi svi u njegovoj orbiti trebalo da rade u službi njegovih ciljeva. S jedne strane, divite se toj preduzimljivosti, jer u nekome sa tako jedinstvenom svrhom ima nečeg neodoljivog, pogotovo kada zaista naporno radi da je ostvari (Martyju se ne može zameriti lenjost).
S druge strane, taj nedostatak poniznosti, perspektive i sposobnosti da druge ljude vidi kao zasebne osobe sa sopstvenim pričama čini ga suštinski frustrirajućom figurom.
Taj sukob je deo razloga što vam se „Marty Supreme“ uvuče pod kožu i nastavi da živi u vašoj glavi dok se pitate: da li je Marty Mauser heroj ili ne?
***
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA 15. JANUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
#731Nedeljnik
Tagovi
