Najveći prodavac ženskih čari Rože Vadim nikada joj nije šaputao šta treba da kaže. Bilo je mnogo senzualne ljupkosti, ali i zdravog razuma u njenom humoru.
„Koji je bio najlepši dan vašeg života?“, pitali su je.
„Jedna noć“, zavitlavala ih je.
Njen magnetizam delovao je i na cinične Engleze. Novinare koji su se gurali u foajeu londonskog hotela „Dorčester“ zbog mukte viskija i sendviča, osvojila je, kada je uštogljenom livrejisanom hotelskom momku, na ozbiljnu zamerku da bonton damama ne preporučuje nošenje pantalona, vragolasto odbrusila:
„Da ih skinem!?“
Svet pamti da se samo jedan muškarac pravio da joj je odoleo. Kada sam pre mnogo godina u japanskom letovalištu Atami srela Džordža Hamiltona, slatkorečivog zlatnog holivudskog mladoženju, dokazanog zavodnika i verenika najvećih filmskih zvezda, među kojima se našla i kćerka američkog predsednika Lindona Džonsona, jedva sam čekala da ga, pored svih ljubavnih afera, pitam zašto je na snimanju filma „Viva Marija“, umesto senzualne i očaravajuće Brižit Bardo, bacio oko na Žanu Moro?
„Brižit je vrlo atraktivna i zabavna, ali se ponašala kao pravo dete. Žana Moro je, za razliku od nje, izuzetno zanimljiva žena za osvajanje“, žovijalno je odgovorio dragi Džordž, pokazujući svoj porcelanski osmeh koji je još više dolazio do izražaja zahvaljujući gotovo purpurnom, kvarcovanom tenu.
Suprotno onome što svi misle, nije Vadim stvorio BB. On je, doduše, napravio film po njenoj meri, ali tek pošto ju je upoznao sa Olgom Horstig, koja će postati njen impresario, prijateljica, rame za plakanje i neko kome će ona, bliska i „na ti“ sa celim svetom, obavezno govoriti „vi“, kako se obraćala i svojoj majci.
„Jednom smo Brižit i ja bile na večeri kod Luiz de Vilmore, bliske prijateljice Andrea Malroa. Niko nas nije upozorio da Malro, inače u to vreme vrlo lep čovek, ima takav nezgodan tik, da bi mu i čuveni komičar Luj de Fin pozavideo na grimasi. Brižit i ja nismo smele ni da se pogledamo, da ne puknemo od smeha“ – ispričala mi je gospođa Horstig, nudeći me čokoladnim bombonama u svom pariskom stanu, na uglu Avenije Pol Dume, po kojoj je BB još kao devojčica uvežbavala urođenu gracioznost nedopuštenih zadovoljstava.
Prva se izula u Sen Tropeu, budućem najslavnijem ribarskom selu na svetu, otkrivši prirodnu nadarenost za prilagođavanje života trenutnim strastima. Njene večito preplanule bose noge, grudi bez prslučeta i čvrsto dupence u minijaturnom šortsu ili uskim farmerkama, prkosili su osnovnim zakonima tadašnje teške i skalamerične holivudske seksepilnosti.
***
„Lepa gospođa Horstig“, kako su je zvali, bila je poznata po svojoj gracioznosti i eleganciji i, kao takva, važila za najveću beogradsku damu. Porodica je, doduše, imala i pomalo ćaknutog rođaka Batu, toliko otkačenog da je po gradu šetao ćurku na uzici.
U redosledu sećanja Olge Horstig, ljubav prema bioskopu bila je u velikoj prednosti u odnosu na sve drugo. Gledala je sve filmove bez izuzetka i slala dirljiva pisma glumcima, tražeći autograme.
Imala je šesnaest godina kada joj je jedne večeri telefonirao Pjer Braser, koga je zamolila da joj pošalje fotografiju. Zbunila se i rekla da je dobio pogrešan broj.
Kada se s majkom i sestrom nastanila u Parizu, počela je da za beogradski list „Vreme“ izveštava o filmskom svetu. Posle svog prvog intervjua sa Džoanom Kraford, uverila se koliko su holivudske zvezde šašave.
A to što se čarobna Mišel Morgan na vrhuncu lepote i moći vratila iz Holivuda u Francusku i ponudila joj da se „bakće s njenim stvarima“, proizvelo je Olgu Horstig u jednog od najpoznatijih filmskih impresarija.
Ona, međutim, nikada nije napustila melodramsku ulogu privilegovane sekretarice koju je sama sebi odredila i vrhunske kućne pomoćnice tuđe slave, ne prelazeći tanku liniju privatnosti onih koji su sve radili toliko javno.
O Dirku Bogardu, Kurtu Jirgensu, Džejn Fondi, Lorensu Olivijeu, Lukinu Viskontiju, Šarloti Rempling, pa i Brižit Bardo, verovatno su lascivnije pričali oni koji ih nikada nisu videli, a kamoli verno služili.
Zato se nimalo nisam iznenadila što je gospođa Horstig postala najudaljenija kada je trebalo da čuje kako je njen miljenik Alen Delon u prljavoj kesi za đubre, sa odsečenim ličnim naoružanjem iz gaća u ustima, kući poslao svog telohranitelja, šofera i ličnog razbojnika, Stevicu Markovića, jednog od tada dva najlepša Srbina.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA 15. JANUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
#731Nedeljnik
Tagovi
