Na početku godine sam poželela najbolju godinu do sada. Želim da nam dani počinju i završavaju se sa lepim vestima. Nažalost, Nova nam nije donela takav početak. Najvažnija, tužna vest je došla iz Švajcarske, gde su u novogodišnjoj noći, koja bi trebalo da označi novi, bolji početak, ljudi stradali. Preko 40 njih… Uglavnom mladih.
Vest o tragediji dele domaći i svetski mediji. Najviše me je rastužila vest koju sam videla na BBC-ju. Na videu se vide lica desetak mladih ljudi. Mirno sede i snimaju požar, koji je tek počeo. Snimaju opušteno, dok jedna ili dve osobe nevešto pokušavaju da ga ugase. Video je tužan, jer pokazuje koliko smo naviknuti – kroz realne ili AI kreirane deepfake sadržaje, na nenormalno. Naviknuti do granice da je postalo najnormalnije da u objektu koji je zahvaćen požarom, opušteno sedimo i snimamo taj, ispostaviće se, smrtonosni plamen. Snimamo, umesto da spasavamo sopstveni život.
Gotovo niko se nije pokrenuo, kao da su im instinkti uništeni. Na snimku nisu paničili. Znam, panika nosi opasnost, ali nisu ni probali da izađu. Nisu vrištali zbog straha. Ne. Smejali su se i zabavljali u novonastaloj situaciji. Snimali su požarom zahvaćeni prostor, dok je muzika svirala u pozadini, i postavljali na svojim mrežama. Mogu samo da zamislim broj pregleda i deljenja.
Da li shvatate nenormalnost trenutka u kome živimo? Da li razumete koliko je virtuelna nerealnost promenila svest? Svest generacije koja treba da nas nasledi u realnom životu. Generacija koja je odrasla u svetu u kojem je sve sadržaj. I stvarno i lažno. U njihovoj percepciji granice su izbrisane, ali su posledice stvarne. Bili su publika i videografi sopstvene tragedije.
Nakon ovog videa, više nego ikada podržavam ljude koji žele da se sklone sa društvenih mreža. Podržavam svim srcem odluke pojedinih država da zaštite decu od mobilnih i sadržaja koje nam socijalni mediji i AI nude. Tehnologija je sama po sebi dobra, ali smo kao društvo, nažalost, dozvolili da izgubimo meru i osećaj za stvarnost. Predaleko je sve otišlo! Poigravamo se životima iskrivljujući životne situacije.
Zaista ne želim da budem previše mračna, jer to nije moj odnos prema životu. Nadu mi vraća nešto jednostavno i prelepo. Gotovo u svakoj čestitki koju sam dobila bila je i rečenica: „treba više da se viđamo i družimo u Novoj“. To je i moja želja. Želim nam da se druženje vrati. Da se ljudi okrenu ljudima, bez ekrana kao posrednika. Ekrana koji nas je toliko otuđio i promenio. Nedostaju mi pogledi u oči i priče uživo. I nisam jedina. Najnovija istraživanja upozoravaju kompanije da je interakcija sa klijentima uživo i odnos koji grade najdragocenija valuta za buduće poslovanje.
Otuđili smo se, verujući da sve znamo samo na osnovu fotografije ili videa koje je neko postavio u želji da podeli trenutak (realan ili lažni) sa nama. To nije život. Svi to, bar instinktivno, znamo. Ostaje da vidimo da li ćemo poslušati svoje ljudsko, duboko Ja.
Tagovi
