Aktuelne demonstracije u Iranu su brzo eskalirale iz nezadovoljstva zbog pada vrednosti nacionalne valute do narodnog ustanka protiv represije teokratskog režima ajatolaha Ali Hamenija.
Iranska opozicija, fragmentirana podelama oko različitih vizija državnog uređenja i odnosom prema tradiciji podeljenja je na tri grupacije; opoziciju u zemlji, opoziciju u egzilu i na manjinske grupe koje traže prepoznavanje svojih prava.
Kako je delovanje opozicije u Iranu strogo zabranjeno, veliki broj opozicionih lidera i istaknutih figura civilnog društva našao se na udaru režima i bio primoran da napusti domovinu.
Opozicione grupe u Iranu i inostranstvu su razjedinjene i imaju različite ciljeve.
Neke imaju jasne vođe, dok druge nemaju. Međutim, nijedan pojedinac unutar Irana se do sad nije nametnuo kao jasan vođa opozicije u trenutnom protestnom pokretu. Mogući razlog za to je strah članova opozicije od odmazde ukoliko bi imali prepoznatljive lidere.
U narednim pasusima, posvetićemo se najvažnijim akterima iranske opozicije, kako u zemlji, tako i van nje.
Zašto današnji demonstranti u Iranu izbegavaju jednog vođu
Iranski „Zeleni pokret“, nastao je u junu 2009. godine usled masovnih demonstracija radnika, aktivista za prava žena i civilnog društva zbog proglašene pobede Mahmuda Ahmadinežada na možda najspornijim predsedničkim izborima u istoriji Irana.
Dan nakon početka ovih protesta, Ahmadinežad i njegove pristalice organizovali su skupove u znak podrške njegovoj pobedi. Na funkciji predsednika ostao je do 2013. godine.
Ahmadinežad je bio predsednik od 2005. godine. On je tvrdolinijaški konzervativac, poznat po svojim kontroverznim stavovima uključujući i poricanje Holokausta.
Na predsedničkim izborima 2009. učestvovao je i bivši premijer Mir-Hosein Musavi, koji se nakon ukidanja funkcije premijera 1989. godine povukao iz politike. Musavi je za vreme svog mandata uspeo da stabilizuje ekonomsku situaciju u zemlji, uprkos sankcijama i ratu sa Irakom koji je trajao osam godina.
Nakon višegodišnje pauze, Musavi se ponovo vratio u politiku i formirao Zeleni pokret. Svega dve godine kasnije, biva uhapšen i smešten u kučni pritvor nakon što je pozvao na proteste u znak solidarnosti sa Arapskim prolećem 2011. godine.
Još jedan kandidat, Mehdi Karubi, reformistički muslimanski intelektualac i bivši predsednik parlamenta, takođe je imao vodeću ulogu u osporavanju izbornih rezultata i podršci protestima. Kao i Musavi, i on je stavljen u kućni pritvor 2011. godine.
Ipak, u martu 2025. godine, iranske vlasti su zvanično ukinule kućni pritvor Karubiju.
Posmatrajući trenutnu situaciju, možemo primetiti da nijedan od njih dvojice nije u fokusu trenutnih protesta, ipak, prateći njihov primer, iranski demonstranti teže da se ne organizuju oko jednog, prepoznatljivog vođe.
Mreža umesto lidera
U skladu sa drugim protestnim pokretima širom sveta, demonstranti u Iranu se više oslanjaju na umreženo organizovanje. Mobilizacija putem studentskih grupa, društvenih mreža poput Discord-a i komšijskih mreža rezultirala je stvaranjem brojnih lokalnih grupa i lokalnih vođa, umesto jedne ili dve centralne figure.
To je nedavno viđeno u protestima „Generacije Z“ u Nepalu, koji su se održali u septembru, kao i u omladinskim protestima u Bangladešu u julu 2024. godine, koji su rezultirali svrgavanjem premijerke Šeik Hasine.
„Iranska vlada je decenijama aktivno i efikasno suzbijala svaki pokušaj organizovane opozicije u zemlji, hapseći i ućutkujući njene vođe“, rekla je za Al Džaziru Marijam Alemzadeh, vanredna profesorka istorije i politike Irana na Univerzitetu u Oksfordu.
„Čak su i nepolitičke nevladine organizacije, sindikati, studentske grupe i sve što bi moglo da podseća na poredak odozdo nagore, ugušeni“, navela je ona i dodaje da „kao rezultat toga, ne može se očekivati ni vođstvo ni organizacija baze, a protesti su prepušteni ad hoc individualnim ili kolektivnim odlukama demonstranata.“
Pored masovno organizovanih pokreta, postoje i druge opozicione grupe sa sedištem kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
POVRTAK DINASTIJE PAHLAVI
Najveća, i do sada najglasnija, opoziciona figura iz egzila je upravo Reza Pahlavi, sin svrgnutog iranskog šaha Mohameda Reze Pahlavija i naslednik bivše monarhije Pahlavi.
Nakon što je Mohamed Mosadek, premijer Irana koji je demokratski izabran 1951. godine, nacionalizovao naftnu industriju pod britanskom kontrolom, on je svrgnut u puču 1953. godine uz podršku SAD i Velike Britanije, kako bi se taj potez poništio i osigurali zapadni interesi u nafti.
Ponovo je uspostavljena kraljevska vlast oca Reze Pahlavija, Muhameda Šaha, koja je trajala do 1979. godine, kada je u zemlji došlo do Islamske revolucije koja je primorala šaha na beg. Umro je u egzilu u Egiptu 1980. godine.
Njegov sin Reza Pahlavi sada predvodi pokret poznat kao Iranski nacionalni savet, ali tvrdi da ne insistira na povratku monarhije. Umesto toga, kaže da se zalaže za sekularni, demokratski sistem o kojem bi se odlučilo na referendumu.
Međutim, Pahlavija podržavaju pripadnici iranske dijaspore i grupe koje zaista žele povratak monarhije. Snažno mu se protive druge opozicione grupe, uključujući republikance i levičare, pa iranska opozicija ostaje fragmentirana.
Između monarhističke tradicije i sekularne budućnosti
Mnogi ljudi koji trenutno žive u Iranu ne sećaju se ere dinastije Pahlavi. Ipak, dok oni stariji u Iranu na predrevolucionarno doba gledaju sa nostalgijom, mnogi drugi ga pamte po nejednakosti i represiji.
Alemzadeh je rekla da se Pahlavi pojavio kao najistaknutiji opozicioni lider nakon protestnog pokreta „Žena, život, sloboda“, koji je počeo 2022. godine.
„On uživa podršku u iranskoj dijaspori, posebno među generacijom koja je napustila Iran sa revolucijom 1979. godine, poput njega samog, ali i u delu mlađe generacije. Ima izvesnu privlačnost i u Iranu, jer su se na ulicama, među ostalim skandiranjima u ovom talasu protesta, čule i parole podrške njemu, ali se o obimu te podrške debatuje“, navela je Alemzadeh.
Njegova privlačnost, dodala je ona, ne proističe toliko iz nekog kredibilnog plana ili vođstva protesta, koliko iz dugogodišnje nostalgične promocije od strane medija u dijaspori i kampanja na društvenim mrežama koje su ga uzdigle kao „najglasniju dostupnu alternativu“ usled opšte frustracije i nedostatka drugih vidljivih lidera.
„Potpomognut onlajn kampanjom na društvenim mrežama, u kojoj je prema pisanju Hareca učestvovao i Izrael, Reza Pahlavi je tada istaknut kao ključ za povratak u tu idealnu prošlost“, rekla je Alemzadeh.
Ona je dodala da, iako je Pahlavi najpoznatija opoziciona figura, malo je dokaza da ima realističan plan ili organizacionu bazu za upravljanje bezbednosnim aparatom, ukorenjenom korupcijom, preostalim pristalicama vlade i osnovnim državnim funkcijama u Iranu nakon Islamske Republike.
„Pozivanje na Pahlavijev povratak je nostalgična reakcija na ekonomski i diplomatski ćorsokak koji je stvorio islamski režim. Reč je više o odbacivanju vlasti sveštenstva nego o pozivu na obnovu monarhije“, rekao je Akbarzadeh sa Univerziteta Dikin.
Mudžahedin-e Kalk (MEK)
Mudžahedini su bili moćna levičarska grupa koja je 1970-ih sprovodila kampanje bombardovanja protiv šahove vlade i američkih ciljeva, ali su se na kraju sukobili sa drugim grupama.
Često su poznati po svom persijskom imenu, organizacija Mudžahedin-e Kalk, ili po akronimima MEK ili MKO.
Mnogi Iranci, uključujući i zaklete neprijatelje Islamske Republike, kažu da ne mogu oprostiti ovoj grupi to što je stala na stranu Iraka protiv Irana tokom rata 1980–1988.
Grupa je 2002. godine prva javno otkrila da Iran ima tajni program obogaćivanja uranijuma.
Međutim, Mudžahedini godinama ne pokazuju znake bilo kakvog aktivnog prisustva unutar Irana.
U egzilu, prvo u Francuskoj, a kasnije u Iraku, njihov vođa Masud Radžavi nije viđen više od 20 godina, a kontrolu je preuzela njegova supruga Marijam Radžavi.
Grupe za ljudska prava kritikovale su organizaciju zbog, kako kažu, kultnog ponašanja i zlostavljanja sledbenika, što grupa poriče.
Grupa je glavna sila iza Nacionalnog saveta otpora Irana, stranke koju predvodi Marijam Radžavi, a koja je aktivno prisutna u mnogim zapadnim zemljama, uključujući Francusku i Albaniju.
Solidarnost za sekularnu demokratsku republiku u Iranu
Nekoliko grupa sa sedištem izvan Irana koje pozivaju na demokratsku republiku udružilo se 2023. godine u političku koaliciju Solidarnost za sekularnu demokratsku republiku u Iranu (Hamgami).
Ova grupa stekla je određenu popularnost u iranskoj dijaspori nakon protesta 2022. godine zbog ubistva Mahse Amini, 22-godišnje iranke kurdskog porekla, koja je umrla u policijskom pritvoru nakon što ju je uhapsila takozvana „policija za moral“ jer nije pravilno nosila hidžab prema propisima koje je uspostavila duhovna vlast nakon revolucije 1979. godine.
Koalicija se zalaže za odvajanje religije od države, slobodne izbore i uspostavljanje nezavisnog pravosuđa i medija. Međutim, nije dobila mnogo zamaha u samom Iranu.
„Mislim da nema nikakvu težinu u javnoj sferi“, rekla je Alemzadeh.
Žene kao stub opozicije
Najžešći blok opozicije iranskom režimu čine žene, među kojima je najistaknutija nobelovka Narges Mohamadi. Inženjerka fizike i potpredsednica Centra za branioce ljudskih prava, Mohamadi je decenijama dokumentovala torturu i zlostavljanja u zatvorima.
Zbog svog aktivizma hapšena je 13 puta i osuđena na ukupno 31 godinu zatvora. Iako trenutno služi kaznu u zloglasnom zatvoru Evin, narušenog zdravlja, 2023. godine nagrađena je Nobelovom nagradom za mir.
Pored nje, iz egzila u SAD deluje novinarka Masih Alinejad, predvodnica globalne kampanje protiv obaveznog nošenja hidžaba, koji definiše kao „stub teokratske diktature“.
Njene inicijative poput „Moje tajne slobode“ i „Bela sreda“ pokrenule su masovan prkos žena na ulicama Irana. Zbog njenog uticaja, iranske službe su planirale njenu otmicu u Njujorku, a 2022. godine sprečen je i pokušaj atentata ispred njene kuće.
Ipak, prva žena u Iranu koja je javno ustala protiv režima je Širin Ebadi, prva žena načelnica teheranskog suda u istoriji Irana, kojoj je nakon revolucije 1979. zabranjeno da se bavi ovim poslom, u skladu sa represivnom i mizogenom politikom ajatolaha.
Nobelovu nagradu za mir dobila je 2003. godine zbog pravne odbrane verskih manjina i dece. Režim joj je 2009. konfiskovao imovinu, a vladini agenti su takođe pokušali da joj oduzmu samu Nobelovu medalju.
Kurdska i balučka manjina
Persijanci čine oko 61 odsto od 92 miliona stanovnika Irana, dok značajne manjinske grupe uključuju Azerbejdžance (16 odsto) i Kurde (10 odsto). Ostale manjine su Luri (6 odsto), Arapi (2 odsto), Baluči (2 odsto) i turske grupe (2 odsto).
Iran je pretežno šiitski muslimanski (oko 90 odsto stanovništva), dok sunitski muslimani i druge muslimanske sekte čine oko 9 odsto. Preostalih 1 odsto uključuje oko 300.000 pripadnika Baha’i zajednice, 300.000 hrišćana, 35.000 zoroastrijanaca, 20.000 Jevreja i 10.000 Sabejaca-Mandejaca, prema podacima organizacije Minority Rights Group.
Iranske, uglavnom sunitske, kurdske i balučke manjine često su se sukobljavale sa šiitskom vladom u Teheranu u kojoj se govori persijski.
Nekoliko kurdskih grupa se dugo protivi vladi u zapadnom Iranu, gde čine većinu, a bilo je i perioda aktivne pobune protiv vladinih snaga u tim oblastima.
U Sistan-Beludžistanu, duž istočne granice Irana sa Pakistanom, protivljenje Teheranu uključuje pristalice sunitskih lidera koji traže bolju zastupljenost u zemlji, kao i naoružane grupe povezane sa Al-Kaidom.
Svaki put kada su se u Iranu događali nemiri i protesti, najžešći sukobi su najčešće bili u kurdskim i balučkim oblastima, premda nijedan region nema jedinstven, ujedinjen opozicioni pokret.
Tagovi
