U novom broju Nedeljnika čeka vas istorijska ekskluziva u kojoj Aleksandar Radić otkriva sve o tajnoj operaciji iz rata na Kosovu 1999. godine, šta se zaista dešavalo u prvim danima sukoba SRJ i NATO-a, kako su izgledali planovi da se kasetnim bombama bombarduju NATO baze u regionu, kakvo je bilo raspoloženje u avijaciji, kao i zašto je Slobodan Milošević odustao od operacije.
Istovremeno, tekst razdvaja raširene mitove o bombardovanim bazama od onoga što se zaista dogodilo i vraća fokus na borbene zadatke koji su stvarno izvršeni na Kosovu, u uslovima „potpune prevlasti protivnika u vazdušnom prostoru“.
Radić detaljno rekonstruiše jedan od tih zadataka, izveden drugog dana rata, poletanja „orlova“ sa Ponikvi, promene naređenja, tehničke probleme i povratak aviona na aerodrom koji je već bio na udaru.
Centralno mesto zauzima let 26. marta i rečenica koja je tada zabeležena: „Naš. Pilot živ. Nastavljamo sa zadatkom.“ Ovo je priča o letu koji (ni)je mogao da promeni sve.
Tajna operacija na Kosovu ’99.
Aleksandar Radić u vojnoj analizi piše da su priče o tajnim udarima jugoslovenske avijacije na NATO baze 1999. godine mitovi nastali iz dezinformacija. Radić detaljno opisuje šta se zaista dešavalo u prvim danima rata, kako su izgledali planovi za napade koji nikada nisu izvedeni i zašto je Slobodan Milošević na kraju odustao od takve operacije. Kroz svedočenja pilota „orlova“ pokazuje da su stvarni borbeni letovi nad Kosovom bili daleko dramatičniji i opasniji od svega što je kasnije ušlo u javne mitove.
„U ranim jutarnjim časovima Malinović je otvorio kovertu sa velikim pečatom sa oznakom najvišeg nivoa tajnosti – državna tajna. Naređeno je da se bombarduju aerodromi u okruženju – Petrovac, Tuzla, Butmir, baza Tetovo. Sredstva za to bile su bombe „durandal“, proizvod francuske firme Matra koji se koristi za uništavanje betonskih PSS. To je bomba mase 220 kg koja se odbaci iz brišućeg leta, padobran je dovede do približno pravog ugla u odnosu na cilj i raketni motor je ubrza do 270 m/s da bi se povećala probojna moć“, piše Aleksandar Radić.
„Svi predsednikovi tenkići“
Pavle Zlatić u svom tekstu piše da se savremena međunarodna politika sve više svodi na grubu partiju „rizika“, u kojoj velike sile – pre svih Amerika, Kina i Rusija – obeležavaju teritorije silom, interesima i demonstracijom moći, dok međunarodno pravo i institucije gube težinu. Zlatić pokazuje kako Trampovi potezi prema Venecueli, Grenlandu i Iranu nisu haotični, već deo šire strategije slabljenja rivala, kontrole resursa i pripreme terena za veće globalne sukobe, uključujući Tajvan.
„Ako nikako drugačije, gde su Madagaskar i Kamčatka sazna se za stolom dok se igra „riziko“. Na toj mapi nema Rusije (iz hladnoratovskih razloga), Kina ne izgleda impozantno, a Ukrajina je velika otprilike kao Južna Amerika u kojoj se iznad Brazila Perua i Argentine, vidi samo Venecuela. Čak i neredovni igrači znaju koliko je važan Grenland zbog spone sa Evropom, šta povezuje dve Amerike, kao i to koliko si izdržljiv, ali i dosadan, i često suštinski nebitan za partiju, kada se učauriš tamo u Indoneziji i Australiji“, piše Pavle Zlatić.
Postmadurovska Venecuela između stabilnosti i haosa
Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima, piše da SAD u Venecueli ne traže direktnu upravu, već vlast koja će im obezbediti kontrolu nad naftom, distancu od Kine i Rusije i minimum stabilnosti, uz svest da bi svaki lom mogao da ih gurne u neugodan izbor između vojne intervencije i političkog poraza. U fokusu su postmadurovski aranžmani, balans nove vlasti sa vojno-policijskom tvrdom strujom i činjenica da bi haos u Venecueli bio ozbiljan test za Trampovu administraciju i ambicije Marka Rubija.
„Venecuela će biti presudni test za ambicije Marka Rubija da pobedi na sledećim predsedničkim izborima 2028. godine. Rubio je prvi državni sekretar posle Kisindžera koji vodi i Savet za nacionalnu bezbednost. Takođe, on je jedini u Trampovom okruženju koji ima kompetencije i iskustvo u spoljnoj politici. Nije čudo da je on među najbližim Trampovim saradnicima najmanje antievropski raspoložen i među retkima koji nemaju simpatije prema Putinu, poput njegovog glavnog političkog rivala u Republikanskoj stranci, potpredsednika Džej Di Vensa“, piše Željko Pantelić.
Geopolitička konfuzija Srbije pojačana globalnom neurozom
Zoran Panović u svojoj analizi piše da je globalna kriza ogolila duboku ideološku i geopolitičku konfuziju srpskog režima, koji istovremeno napada „komunjare“, a emotivno brani autoritarne „slobodarske“ saveznike poput Madura, Irana ili Severne Koreje. Panović pokazuje kako je infantilna vera u Donalda Trampa, viđenog kao kompenzacija za poraze devedesetih i produžena ruka Putinove politike, završila novim razočaranjem čim su američki potezi pogodili „naše“ autoritarne prijatelje.
„Cela globalna neuroza pojačala je srpsku geopolitičku i ideološku konfuziju. Navodni kontrarevolucionari (lojalisti) protiv takozvane obojene revolucije u Srbiji zabrinuti su za sudbinu režima Islamske revolucije u Iranu. Infantilna vera u Trampa donela je novo razočaranje jer se Tramp u suštini prihvatao samo u nadi da će kompenzovati aksiomatski propale srpske politike s kraja osamdesetih i čitavih devedesetih godina prošlog veka, odnosno da će Ameriku voditi onako kako bi to voleo Putin“, piše Zoran Panović.
„Kako je Vučić izneverio poslednje prijatelje u EU“
Dopisnik Nedeljnika iz Rima Željko Pantelić piše da je vlast Aleksandra Vučića svesno žrtvovala evropski put Srbije kako bi zadržala apsolutnu kontrolu nad REM-om i izbegla energetsko razdvajanje od Rusije, i time izneverila Pariz i Rim koji su bili spremni da lobiraju za otvaranje klastera III. U Briselu preovladava uverenje da Beograd vodi šibicarsku, višesmernu politiku koja je iscrpela strpljenje EU, pa Srbija sve češće biva doživljena kao potencijalni „trojanski konj“ ruskog i kineskog uticaja.
„U Briselu, ali i na još nekoliko adresa, zazvučalo je upozoravajuće to što su vlasti u Beogradu pokazale da im je važniji sastav REM-a i apsolutna kontrola nad tim telom nego pokretanje Srbije iz četvorogodišnjeg zastoja u evropskim integracijama. Odbijanjem da izađu u susret oko REM-a čak i državama koje su izuzetno naklonjene Srbiji, režim u Beogradu je demonstrirao koliko se njegova vlast bazira na kontroli medija i da nije spreman da popusti ni milimetar“, piše Željko Pantelić.
„Isus je upao u loše društvo“
Ante Tomić ove nedelje piše Dragoljubu Draži Petroviću o licemerju javne i bučne pobožnosti, poredeći političare, navijače i “novopečene” vernike koji veru ne žive nego je glume. Kroz ironične anegdote o crkvenim gafovima, božićnom kiču i nacionalističkim zloupotrebama religije, Tomić pokazuje kako se poruka Jevanđelja pretvara u predstavu mraka, nasilja i moralne konfuzije.
„Kao netko tko je odrastao u vjeri, ali se udaljio od nje, mogu razumijeti tvoje negodovanje da nogometni navijači na Badnjak ne žele dolaziti na utakmice. I mene živcira prenemaganje i ponosna nepopustljivost novih vjernika. Ima među njima jedna podgrupa koja mi je posebno mrska. Bivši narkomani koji su otkrili Isusa. Ne znam jesi li upoznao nekoga od njih? Užasno su naporni. Oduševljenje s kojim oni ispovijedaju vjeru totalno je nepodnošljivo. Gotovo im poželiš da se vrate drogi“, piše Ante Tomić.
Što nas zanima šta jedu Amerikanci?
Ana Mitić piše o novim američkim smernicama za ishranu koje su, pod snažnim političkim uticajem Trampove administracije i Roberta F. Kenedija Juniora, okrenule piramidu ishrane ka proteinima, punomasnim mlečnim proizvodima i manjem ograničenju alkohola. Sagovornici Nedeljnika upozoravaju da su te preporuke delom naučno sporne, delom neprenosive na Evropu i Srbiju, te da više govore o američkoj borbi s epidemijom gojaznosti nego o univerzalnom modelu zdrave ishrane.
„Prve ocene su da je piramida ishrane sada potpuno okrenuta naopačke. Iza svega stoji Robert F. Kenedi Junior, kontroverzni ministar zdravlja Amerike koji je već napravio štetu sa vakcinama, a poznat i po zalaganjima da iz vode treba izbaciti fluor, propagiranju konzumiranja sirovog kravljeg mleka (neprokuvanog) i drugih „čudnih“ i vrlo štetnih po zdravlje ideja“, piše Ana Mitić.
„Žena koja je stvorila Brižit Bardo“
Duška Jovanić, iz ličnog ugla i kroz razgovore sa Olgom Horstig, piše o tome kako Brižit Bardo nije bila proizvod muškaraca, mitova ni politike, već slobodne volje, instinkta i prkosa. Tekst je sećanje na ženu koja je „stvorila BB“ – impresarija, svedokinju i čuvarku tajni filmskih bogova, ali i na samu Bardovu kao silu prirode koja je očaravala svet, a ostajala detinje svoja.
„Mehanizam mašine za pravljenje legendi pokrenut je onog leta 1956. godine, kada je Vadim došao u luku Sen Trope da snimi film „I Bog stvori ženu“. Uprkos lokalnim cenzorima i ratobornim zahtevima ženskih društava da se pojedine scene iseku, film je izazvao pravu senzaciju. Videlo ga je i osam miliona Amerikanaca, a zavodnik-veteran Gari Kuper je priznao da ga je obožavao, ali da bi za vreme prikazivanja dao bilo šta da je mogao da sakrije glavu u džak“, piše Duška Jovanić.
„Kako sam proglasio smrt Džonija Štulića“
Boris Bele u intervjuu govori o tome kako je rok bend Buldožer od samog početka gradio identitet na humoru, ironiji i svesnoj provokaciji, često na ivici zabrana i cenzure. Bele se osvrće na čuvenu „objavu smrti“ Džoni Štulića, sporove oko tekstova i omota ploča, ali i na antiratni i angažovani sloj benda koji je često bio zanemarivan. Razgovor otvara i širi kontekst jugoslovenskog rokenrola, njegov odnos prema vlasti, mitovima i publici, kao i današnji pogled na vreme u kojem je Buldožer nastajao i trajao.
„Naš prvi veliki i rasprodan koncert u Ljubljani bio je otkazan jer Savez omladine grada Ljubljane nije dao dozvolu. Sledili su otkazi već unapred dogovorenih koncerata po celoj Jugi jer niko nije želeo rizikovati. Provokativnost je jedan od osnovnih sastojaka rokenrola. Katkad ti se to obije o glavu, na to moraš računati“, govori Boris Bele u razgovoru sa Brankom Rosićem.
Zvezde Real Madrida protiv autoriteta Ćabija Alonsa
Relja Basara piše da je odlazak Ćabija Alonsa razotkrio Real Madrid kao klub u kome trener nema prostora da se bavi fudbalom, već isključivo egima, sujetama i improvizovanim „šamanskim“ upravljanjem svlačionicom. Alonso, dokazani detaljista i ozbiljan trener, slomljen je autoritetom zvezda i sistemom koji ne trpi ideju, pa je njegov poraz zapravo poraz svake smislene evolucije kluba.
„Bizarno je i gotovo poražavajuće koliko brzo je Xabi izgubio svaki vid poštovanja u svlačionici kluba čiji je bio vitalan deo pet godina, a ujedno i bitan fudbaler tima koji je razbio led i doneo dugo čekanu desetu Ligu šampiona 2014. Na sve to, uživao je globalni ugled kao jedan od najboljih dugih dodavača koje je igra ikada videla“, piše Relja Basara.
Marty Supreme, putem američkog sna brzinom zvuka
Ivan Radojčić piše o filmu „Marty Supreme“ kao izrazito američkom filmu o „hustleru“ koji veruje da mu život duguje pobedu i da se svet osvaja čistom voljom i dobrim blefom. Kroz priču o pingpong šampionu opsednutom uspehom, film otvara teme identiteta, klase i ambicije bez moralizovanja, u ritmu koji ne dozvoljava predah i estetici koja udara direktno u nerve.
„’Marty Supreme’ je, u svojoj srži, karakteristično američki film, i ujedno jedan od najuzbudljivijih u poslednje vreme. Deo njegove privlačnosti leži u tome koliko se prirodno brojni elementi – teme, likovi i ubrzani ritam – uklapaju u celinu poput hipernaelektrisanog bildungsromana. Film dotiče velike, teške teme poput identiteta, porodice, zajednice, klase, asimilacije i uspeha, ali nije didaktičan i ne servira životne lekcije na pobožan, morališući način, karakterističan za mnoge nezavisne filmove“, piše Ivan Radojčić.
„Karleušin razlog“
Svetislav Basara ove nedelje piše Miljenku Jergoviću o tome zašto je „slučaj Karleuša“ primer kako se u Srbiji mišljenja formiraju po inerciji gomile, a ne iz ličnog stava, i kako je njen politički zaokret bio pre svega komercijalni promašaj. Polazeći od toga, Basara širi priču na srpsko-hrvatske elite koje, po njemu, nemaju snage da nose teret ličnog integriteta i zato se povinuju dominantnim nacionalnim i društvenim raspoloženjima.
„Znamo da su srpsko-hrvatske mainstream društvene elite dve velike ožalošćene porodice između kojih, doduše, ima razlika, koje su – kao i većina srpsko-hrvatskih razlika – uporedive sa razlikama u zasranostima zagrebačkih i beogradskih kafanskih nužnika. (Ponovo: to nipošto ne treba smatrati beznačajnom razlikom.)“, piše Svetislav Basara.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 15. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
#731Nedeljnik
Tagovi
