Najveća misterija ljudske evolucije, koja se pojavila pre 15 godina zahvaljujući 60.0000 godina staroj kosti malog prsta, konačno je počela da se raspliće tokom 2025. godine. Analiza DNK izdvojene iz tog fosila uzdrmala je naučnu zajednicu još 2010. godine, kada je otkrila do tada nepoznatu ljudsku populaciju koja se u dalekoj prošlosti susretala i ukrštala sa našom vrstom, Homo sapiensom. Ova enigmatična grupa postala je poznata kao Denisovci po Denisovoj pećini u sibirskim Altajskim planinama, gde je pronađena kost malog prsta.
Uprkos detaljnom poznavanju genetskog sastava ove populacije, čije tragove u sebi nosi DNK milioni ljudi danas, naučnici nisu znali ništa o izgledu Denisovaca, niti o tome gde su živeli ili zašto su nestali. Otkriće i pitanja koja je ono otvorilo, podstakli su generaciju genetičara, arheologa i paleoantropologa. Deo tog rada se isplatio ove godine, kada su naučnici konačno “dali lice” Denisovcima, izvlačeći nove tragove iz još jednog dobro poznatog fosila: praistorijske ljudske lobanje koja se, kako se činilo, nije uklapala ni u jednu poznatu grupu. Sada su i drugi delovi slagalice počeli da se uklapaju.
Pojavljuju se „Zmajev čovek“
Kada je lobanja otkrivena u Harbinu na severoistoku Kine 2018. godine, nakon što je decenijama bila sakrivena na dnu bunara, neki naučnici su imali predosećaj da bi mogla da pripada Denisovcu. DNK sekvence ove grupe su otkrivene u genomima današnjih Azijata, ali ne i Evropljana, što sugeriše da je ovaj region mesto gde su Denisovci pretežno živeli. Na osnovu njenog karakterističnog oblika, istraživači su pripisali lobanju novootkrivenoj vrsti koju su nazvali Homo longi ili „Zmajev čovek“. Desetak ili više fosila Denisovaca, koji su identifikovani od 2010. godine pomoću DNK, bili su premali i fragmentarni da bi opravdali zvanično ime vrste.
Dobijanje drevne DNK iz lobanje, za koju se procenjuje da je stara 146.000 godina, bilo je ključno za razumevanje da li postoji veza između Zmajevog čoveka i Denisovaca. Međutim, to se pokazalo kao jako složen zadatak. Tim koji je predvodila Ćiaomei Fu, genetičar i profesor na Institutu za paleontologiju i paleoantropologiju kičmenjaka, u okviru Kineske akademije nauka u Pekingu, testirao je šest uzoraka kostiju sa jedinog sačuvanog zuba Zmajevog čoveka iz gustog dela kosti lobanje, pri dnu lobanje, koji je često bogat izvor DNK u fosilima. Međutim, uzorci nisu dali nikakve rezultate.
Ali Fu, koja je kao mlada istraživačica bila deo tima u Institutu Maks Plank za evolucionu antropologiju u Lajpcigu, koji je prvi otkrio Denisovce, izvestila je u junu da je njen tim uspeo da “izvuče” genetski materijal Denisovaca iz neočekivanog izvora: zubnog kamenca Zmajevog čoveka – naslaga koje ostaju na zubima i koje vremenom mogu da formiraju tvrdi sloj i sačuvaju DNK iz usta.
Ta informacija nije bila konačni dokaz. Genetski materijal koji su istraživači pronašli bila je mitohondrijalna DNK, koja se, za razliku od nuklearne DNK, nasleđuje samo preko majčine linije, pružajući nepotpunu sliku genetskog porekla pojedinca. Ovo otkriće je potencijalno značilo da je Zmajev čovek mogao biti mešavina dve vrste, što u ljudskoj evoluciji nije bez presedana.
Godine 2018, naučnici su otkrili fosilizovanu kost iz Denisove pećine koja je pripadala devojčici sa majkom neandertalkom i ocem Denisovcem.
Međutim, tim je takođe pronašao fragmente proteina iz uzoraka gustog dela kostiju, koji su – iako manje detaljni od DNK – sugerisali da je lobanja Zmajevog čoveka pripadala populaciji Denisovaca. Zajedno, ova dva dokaza su „razjasnila deo misterije koja okružuje ovu populaciju“, rekla je Fu za CNN u junu kada je istraživanje objavljeno. „Posle 15 godina, konačno poznajemo prvu lobanju Denisovaca.“
Nalaz DNK čini verovatnim da će Homo longi postati zvanično ime za desetak drugih denisovskih fosila, rekao je Kris Stringer, paleoantropolog i vodeći istraživač u oblasti ljudske evolucije u Prirodnjačkom muzeju u Londonu.
Rajan Mekrej i Briana Pobiner, paleoantropolozi u Nacionalnom muzeju prirodne istorije Smitsonijan, složili su se, iako su rekli da će naziv Denisovan verovatno ostati popularno ime, slično kao što većina ljudi danas Homo neanderthalensis jednostavno zove Neandertalci.
„Iako je potrebno uložiti više truda kako bi se prikupili dokazi i naučnicima pružio potpuniji uvid u anatomiju, stanište i ponašanje Denisovana, mogućnost povezivanja kompletnih fosila sa molekularnim dokazima je ogroman korak napred“, napisali su Mekrej i Pobiner u godišnjoj listi najvažnijih priča o ljudskoj evoluciji Istraživači sugerišu da dodatni dokazi možda već postoje, čekajući da budu identifikovani, pa bi 2026. godina mogla doneti nova revolucionarna otkrića.
Portret Denisovana
Fosil lobanje, sa svojim karakterističnim izbočinama i grebenima, može mnogo toga otkriti o tome kako je pojedinac izgledao, prema rečima Džona Gurča, paleoumetnika koji stvara rekonstrukcije drevnih ljudskih predaka za muzeje, uključujući Smitsonijan i Američki muzej prirodne istorije. On je rekonstruisao lice Zmajevog čoveka za National Geographic. Pod pretpostavkom da je lobanja Zmajevog čoveka pripadala tipičnom Denisovanu, naučnici su rekli da bi drevni čovek imao izražene obrve, velike zube i nije imao naše visoko čelo. Ali, da je obučen u modernu odeću, ovaj praistorijski rođak možda ne bi privukao previše pogleda u metrou. Gurč je rekao da koristi poznate odnose između mekog i koštanog tkiva kod ljudi i majmuna da bi rekonstruisao crte lica, kao što su širina očne jabučice, dimenzije nosne hrskavice i debljina mekog tkiva u nekim delovima lica. Zahtevnije su bile karakteristike o kojima lobanja „nudi malo informacija“, uključujući oblik usana i ušiju i raspored kose.
Sa molekularnim dokazima koji sada povezuju Zmajevog čoveka sa Denisovanima, paleoantropolozima će biti lakše da identifikuju druge potencijalne denisovske ostatke, uključujući fosile lobanja sa lokaliteta u Kini koji su dugo prkosili klasifikaciji.
Više otkrića moglo bi doći od drugog fosila lobanje otkrivenog u Kini 2022. godine, koji nije formalno opisan u naučnoj literaturi. To je treća lobanja koja je iskopana na lokalitetu poznatom kao Junksijan u kineskoj provinciji Hubej i smatra se da datira od pre oko milion godina. Druge dve lobanje pronađene su 1990. godine.
Digitalna rekonstrukcija objavljena u septembru druge lobanje, koja je bila jako zgnječena, sa lokaliteta sugeriše da je to bio rani predak Zmajevog čoveka, što znači da je loza mogla nastati mnogo ranije nego što se ranije mislilo.
Šira analiza istraživača, zasnovana na rekonstrukciji i više od 100 drugih fosila lobanja, takođe značajno pomera vremensku liniju za pojavu vrsta kao što su naša, Homo sapiens i Homo neandertalensis, za 400.000 godina. Međutim, nalazi su izazvali izvesnu skepsu. Više detalja o trećoj lobanji iz Junsijana omogućilo bi timu da testira tačnost rekonstrukcije i njeno mesto unutar ljudskog porodičnog stabla.
Najstariji genom i nova pitanja
okom iskopavanja u Denisovoj pećini 2020. otkriven je 200.000 godina star zub, sličan kutnjaku sa lobanje Zmajevog čoveka, koji bi naredne godine mogao da promeni naše razumevanje Denisovana i ljudskog porodičnog stabla.
Stefan Pejren, istraživač Instituta Maks Plank za evolucionu antropologiju, i njegovi saradnici analizirali su zub i iz njega izdvojili kompletan genom Denisovana — detaljan skup genetskih informacija koji otkriva prošlu genetsku raznolikost i evoluciju.
Ovo je tek drugi put da su naučnici uspeli da sekvenciraju genom Denisovana visoke preciznosti; prvi put je to urađeno iz fosila prsta, koji je i otkrio postojanje Denisovana.
Analiza genoma je u oktobru objavljena na tzv. preprint serveru, gde autori mogu ranije da objave svoje radove dok ih drugi istraživači pregledaju. Pejren je odbio da komentariše dok rad ne bude zvanično objavljen sledeće godine, dok je Kris Stringer nalaze opisao kao „veoma važna“.
Novi genom omogućava dalja istraživanja bioloških osobina Denisovana koje i danas mogu uticati na ljudsko zdravlje. Na primer, studija iz avgusta sugerisala je da varijanta gena Denisovana, uključena u proizvodnju sluzi i pljuvačke, mogla pomoći Homo sapiensu da se prilagodi novim sredinama.
Ovaj genom je mnogo stariji od prvog i omogućava genetičarima da dublje istraže istoriju Denisovana i rekonstruišu odnose između različitih drevnih populacija.
Genom pripada Denisovanu koji je živeo pre 200.000 godina u maloj grupi u Denisovoj pećini. Analiza grupe pokazala je da su njegovi preci verovatno ukrštali sa ranim Neandertalcima, a pojedinac je imao i poreklo iz nepoznate „super-arhaične“ grupe, za koju trenutno ne postoji DNK iz fosila.
Rajen MekRej iz Smitsonijana istakao je da su tragovi ovih „duhovnih linija“ pronađeni i u DNK modernih ljudi, ali naučnici još ne znaju o kome je reč. Moguće je da predstavljaju druge izumrle hominine, poput Homo erectus ili Homo floresiensis (poznatog kao „hobit“).
„Ili, mogu predstavljati hominine koje zaista još nismo otkrili u fosilnom zapisu. Oni su duhovi dok ne pronađemo nešto što ih povezuje sa stvarnošću“, naveo je MekRej.
Otkrivanje identiteta ove grupe biće nova misterija o kojoj će stručnjaci za ljudsku evoluciju razmišljati 2026. godine.
Tagovi
