Glumica Brižit Bardo, koja je izazvala pravu revoluciju ulogom u filmu „I Bog… stvori ženu“ preminula je u 91. godini.
Tokom karijere snimila je 56 filmova, pre nego što je 1973. godine odlučila da se povuče iz sveta glume i u potpunosti posveti zaštiti životinja, piše francuski Le Monde opraštajući se od legendarne glumice.
Film koji je uzdrmao temelje društva
Istinski kulturološki zemljotres dogodio se krajem novembra 1956. godine, kada je u bioskope stiglo ostvarenje Rožea Vadima „I Bog… stvori ženu“. Odjednom, Francuska, a ubrzo i čitav svet, imali su oči samo za Brižit Bardo.
„Divlje, životinjsko, slobodno telo eksplodiralo je na ekranu“, napisao je kritičar Žan Duše, ističući da je njena pojava potkopala i revolucionarno izmenila društvene običaje tog vremena.
Bio je to početak „revolucije Bardo“, iz koje će se roditi jedan od najvećih mitova modernog doba.
Od starlete do globalnog simbola
U vreme kada je snimila svoj sudbinski film, Brižit Bardo još uvek nije bila velika zvezda. Iza sebe je imala petnaestak naslova i nekoliko sporednih uloga u filmovima Saše Gitrija i Renea Klera. Do tada su je doživljavali isključivo kao seksi starletu, predodređenu za uloge devojaka iz dobrih porodica ili naivnih, vetropirastih plavuša.
Tadašnji kritičar Žak Doniol-Valkroz opisao ju je kao „lepu osobu, graciozno provokativnu, sa profilom devojaka Ogista Renoara, hodom plesačice i predivnom divljom grivom“. Ipak, to je bio samo početak stvaranja njene legende, podseća Le Monde.
Stroga disciplina u domu Bardoovih
Rođena 28. septembra 1934. godine, odrasla je u buržoaskoj porodici u elitnim gradskim četvrtima: Brižit Bardo je bila veoma lepo vaspitana. Potrebno je razumeti duh tog vremena – bio je to period pre rata, trenutak u kojem su se žene tek pomalo oslobađale, kroz pokrete poput „Garçonne“ i opušteniju modu, ali su u suštini i dalje ostajale podređene sudbini, najčešće smatranoj srećnom, koja je podrazumevala udaju i rađanje dece, piše Le Figaro.
U porodici Bardo vaspitanje je bilo strogo. Obe ćerke, Brižit i njena sestra Mižanu, bile su izložene oštrim kaznama čim bi napravile neki nestašluk. Ipak, istovremeno, ti roditelji su, bez obzira na svoje buržoasko poreklo, voleli svet spektakla i kretali se u tim krugovima.
najpoznatiji filmovi
Evo i nekihod njenih najznačajnijih filmskih ostvarenja koja su obeležila njenu karijeru.
Film „I Bog… stvori ženu“ iz 1956. godine, koji je režirao njen tadašnji suprug Rože Vadim, lansirao je Bardo u svetsku slavu i učvrstio njen imidž senzualne ikone slobodnog duha. Sudska drama „Istina“ iz 1960. godine zabeležila je veliki komercijalni uspeh u Francuskoj, donela joj široko priznanje kritike i bila nominovana za prestižnu nagradu Oskar.
Ostvarenje „Prezir“ iz 1963. godine smatra se ključnim filmom francuskog novog talasa, a ovaj rad Žan-Lika Godara slavljen je zbog umetničkog značaja i zadivljujuće glume glavne zvezde. Komedija „Babeta ide u rat“ iz 1959. godine bila je ogroman hit u Francuskoj i dodatno je osnažila njenu popularnost i uticaj na domaćem terenu.
Još jedan hvaljeni naslov iz perioda novog talasa je „Muški rod, ženski rod“ iz 1966. godine, u kojem Godar istražuje kulturu mladih. Konačno, kostimirana avantura „Viva Marija“ iz 1965. godine, gde je igrala uz Žan Moro, na najbolji način je pokazala njenu veliku glumačku svestranost.
Kontroverze i unutrašnja priroda
Kasnije, kroz loše vođene intervjue, nespretno napisane knjige i nepromišljene izjave, o sebi je stvorila sliku reakcionarne žene, rasistkinje i osobe ravnodušne prema ljudskoj sudbini. Ipak, ona zapravo nije bila takva.
Ako i nije razumela evoluciju društva u poslednje tri decenije, to je zato što su duboko u njoj, u samoj srži njenog bića, i dalje živeli razigrani snovi one divlje lepote koja pleše do zaborava u filmu „I Bog… stvori ženu“ – slika čiste, prilično iskrene i sasvim nevine mlade žene, piše Le Figaro.
Tagovi
