Ko bi rekao da će mi se na vrhu liste najboljih filmova za ovu godinu naći jedan kazahstanski film?! Najmanje ja.
I pre nego što duboko uzdahnete i pomislite da se verovatno radi o nekoj teškometalnoj festivalskoj NGO drami o mučnoj tranziciji tamošnjeg življa iz kandži SSSR-a u kandže kapitalizma, reći ću vam samo da ste delimično u pravu. Taj film se na izvestan način bavi pomenutom tranzicijom, ali je po svojoj egzekuciji daleko bliskiji „Reservoir Dogs“ i nečemu na šta bi Quentin Tarantino probalavio hvaleći ga (i treba proveriti na internetu i da li jeste negde).
Ali, strpljenja, džedaji, da prvo vidimo kakva je 2025. bila kao filmska godina. Mislim ista kao i par godina pre nje – zgodnija da se, ako ste filmofil, okrenete filmskoj prošlosti i vratite se pretresanju filmova (iz) svoje mladosti ili onima koje ste propustili. Jer ovi novi vrlo retko, ako ikada, donose nešto za pamćenje. I svake godine je takvih manje nego prethodne. Holivud možda nije (sasvim) mrtav, ali mu sigurno nije lako.
Pogledajte samo neke od njegovih najvećih aduta ove godine (a o nekima od njih pisao sam i na Velikim pričama): Bong Joon Hoov holivudski debi, „Mickey 17“, nije našao mnogo fanova ni među publikom, ni među kritikom. U najboljem slučaju izgledao je kao neki malo bolji film Terryja Gilliama. Treba li da vam kažem nešto o jednom od najkomercijalnijih filmova ove godine, „Minecraftu“, što vam vaš šestogodišnjak već nije rekao?!
Prehvaljeni hit Ryana Cooglera, „Sinners“, ipak je bio samo ideologijom opterećeni rimejk „From Dusk Till Dawn“, ali sumnjam da iko iz Rodriguezovog hita najviše pamti to da on, na izvestan način, reprezentuje otpor meksičkog življa represiji belog čoveka. Jer daleko verovatnije svi pamte samo da je bio neočekivan i urnebesan, što za „Sinners“ niko nikada neće reći. „Superman“, Jamesa Gunna, najavljen kao veliki povratak „DC Comics tima“ dao je sve od sebe da bude neočekivan i urnebesan, ali na kraju je i on bio žrtva napora da se bude i ideološki podoban i dopadljiv pomenutim Majnkraftovim šestogodišnjacima.
„F1“, sa Bradom Pittom, baš kao i poslednji nastavak „Mission Impossible“, sa Tomom Cruiseom, pokazali su da ima publike za belog, strejt muškarca, ali i da je ovaj, kao filmski junak, zatvoren u sanitizovan žanrovski sadržaj koji ničim, a najmanje nepostojećim spornim momentima, ne reflektuje duh vremena u kojima živimo. Drugim rečima, ti filmovi su bili podobni i, uglavnom, bezopasno opasni.
Jedina dva filma koja su unela neku svežinu u nešto što bismo mogli da nazovemo „planiranim komercijalnim hitovima“ bila su dva horora: „Final Destination – Bloodlines“ i „Weapons“. Gde je ovaj prvi meni bio bolji i zabavniji, a ovaj drugi je prošao daleko hvaljenije. Ja nekako mislim da je veći uspeh revitalizovati šesti deo neke franšize (poslednji put viđene pre skoro petnaest godina) nego tretirati jednu horor bajku kao film sedamdesetih, sa malo (postmoderne) ironije.
Ako iz Amerike odemo u Evropu i pozabavimo se ostvarenjima koja su izdominirala na najvećim festivalima („Berlin“, „Kan“, „Venecija“), ni tu nema nikakvih krupnih promena ili mnogo filmova čiji će značaj prevazići ovu godinu.
„Berlin“ je, za promenu, nagradio filmove koji ekšli mogu da se gledaju, među koje, po istom kriterijumu, spada i jedan od dva ovogodišnja filma rumunskog „hitmejkera“, Radua Judea, „Kontinental ‘25“ (onaj drugi, „Dracula“, skoro je negledljiv). „If I Had Legs I’d Kick You“ više je obećao nego ostvario svojom pričom o mukama majčinstva (za šta bi se moglo reći da se kao tema provlači kroz razne filmove ove godine). Svakako najprijatnije iznenađenje bilo je dodeljivanje jednog od „Srebrnih medveda“ Linklaterovom remek-delu „Blue Moon“.
U „Kanu“, večito progonjeni Jafar Panahi konačno trijumfuje svojim solidnim, ali ne i najboljim, ostvarenjem „Un simple accident“. Braća Dardenne bivaju nagrađeni za svoj najslabiji film (neko bi rekao – opet), što otprilike važi i za Norvežanina Joachima Triera i njegov „Sentimental Value“. Ali zato suvo zlato stiže iz Španije u vidu neočekivano tragične kontemplacije putešestvija kroz nepoznato, u filmu „Sirat“, Olivera Laxea.
„Venecija“ je malo smanjila doživljaj po pitanju regrutacije budućih oskarovskih dobitnika. Njeno klađenje na novi film Jima Jarmuscha „Father, Mother, Sister, Brother“, kao i novi film Bennyja Safdieja, sa Rockom, „Smashing Machine“, zasada nije rezultiralo filmovima koji su postigli poseban (ikakav) komercijalni uspeh, niti imaju naročite šanse da se nađu u oskarovskoj trci (naročito sa dobrom prognozom). A čini se da ni (pro)palestinski hit „The Voice of Hind Rajab“, Kouther Ben Hanije, autorke sjajnog „Four Daughters“, nije „filmčina o kojoj svi govore“.
Na srpskom, odnosno regionalnom terenu imamo umerenog razloga za radost – filmovi se snimaju! Kako u okruženju, tako i u Srbiji. Nažalost, mnogo dobrih nema mnogo. Maja Uzelac snimila je vrlo neobičan i duhovit dokumentarac, „Ej salaši“ o Zvonku Bogdanu, a Ivan Ramljak opako kontroverzni „Mirotvorac“ koji baca novo, Hrvatima nemilo, svetlo na ratna dešavanja u slavonskoj eparhiji.
A u regionu se ionako, i to na „piratima“, verovatno najviše tražio „Sarajevo Safari“, Mirana Zupaniča (iz 2022) ne bi li se u njemu otkrilo da li su čaršijske priče o jednom od najgnusnijih aspekata rata u Bosni istinite i dokazive. Moraćete sami da pogledate da biste odlučili šta je posredi. Svakako najbolji film iz regiona, a bogami i na svetskom terenu, jeste makedonski debi Georgija M. Unkovskog, „DJ Ahmet“, koji je osvetlao i ovogodišnji F.A.F. Pre nego što kažem nešto o njemu, pohvalio bih i novu doku-komediju Tamare Kotevske, „The Tale of Silyan“, o neverovatnom druženju čoveka i rode. „DJ Ahmet“ predstavlja Unkovskog kao Kustu džuniora, talentovanog i duhovitog autora, sposobnog da spoji lokalno sa globalnim i napravi film čija energija govori sve svetske jezike.
Boje Srbije iskreno, duhovito i nostalgično odbranio je Nikola Ležaić, autor verovatno najboljeg ovogodišnjeg srpskog filma, „Kako je ovde tako zeleno?“, u kome odlazimo do oboda ex-Srpske Krajine, ali ne da odbranimo „tvrđavu“, već ono što je od nje ostalo. Ovaj film umnogome reanimira templejt uspešnog srpskog filma koji je u isto vreme i smešan i tužan i promišljen.
Moj Top 10 silom prilika stiže ranije nego inače (obično tek u martu/aprilu naredne godine, kad ogledam baš sve što bi trebalo, podvlačim crtu), te ga pre prihvatite kao skicu za buduću listu i, ono što uvek napominjem, samo kao predložak za to na šta biste, eventualno, mogli da obratite pažnju. Ove godine moram da priznam da sam na neočekivan broj filmova reagovao kao dečačić pred sladoledom – tapšanjem ručicama, oblizivanjem i kezom do ušiju. To mi se nije dugo desilo, a naročito ne ovako često. Jednostavno rečeno – nekim autorima je pošlo za rukom da svojim filmovima vrate magiju i kreiraju neophodno uzbuđenje koje prevazilazi samo racionalnu satisfakciju, već su uspeli da ostvare i neku vrstu „telesnog impakta“, kao da su vas zagolicali, pomazili, protresli ili pozvali da se pridružite njihovom društvu.
Otuda mi je „filmska 2025.“ možda prijala i više nego neke ranije godine, kada je možda bilo boljih ili kvalitetnijih filmova, ali oni nisu uspeli da mi pričine mnogo više od intelektualne ili estetske satisfakcije. Ove godine je bilo par filmova zbog kojih sam se radovao što sam ih pogledao baš u bioskopu (i „bioskopskom društvu“) ili mi je bilo baš krivo što ta opcija nije bila moguća u slučaju nekih drugih. Plus taj, razvaljujući, kazahstanski film…
10.
A HOUSE OF DYNAMITE (2025, r. Kathryn Bigelow)
Nikada nisam naročito ljubio ostvarenja Kathryn Bigelow, ali ovaj film uspeo je da pretresanje svih nivoa američke administracije na neočekivanu nuklearnu opasnost pretvori u vrlo tenzičnu dramu, tokom koje rediteljka demonstrira svoju militantnu odanost Americi kao dežurnom svetskom ratnom kontroloru, ali u isto vreme sugeriše da je car zadužen za to, nažalost, go.
9.
SORRY BABY (2025, r. Eva Victor)
Eva Victor je glumica koju će mnogi od vas prepoznati kao jednu od finansijskih menadžerki u seriji „Billions“. U njenom rediteljskom debiju, u kome igra i glavnu ulogu, ona se opire važećem narativu za „žrtvu seksualnog zlostavljanja“ i pokazuje da žena ima pravo da se sa tako nečim izbori i na drugačiji način. Duhovit način. Budalast način. Uspešan način.
8.
PAVEMENTS (2025, r. Alex Ross Perry)
Kvazidokumentarac o jednom od najboljih američkih bendova devedesetih nije bio samo formalna demonstracija toga kako rok dokumentarac može da izgleda, već i pokazatelj da je Ross Perry suštinski razumeo temu kojom se bavi i uspeo da je nadogradi na duhovit i kreativan način kakav bismo i očekivali od fana ove grupe.
7.
THE UNINVITED (2024, r. Nadia Conners)
Nadia Conners je supruga trenutno vrlo popularnog glumca Waltona Gogginsa (iz „White Lotus“), koji i ovde igra jednu od glavnih uloga. Film prikazuje jednu bračnu krizu koja neočekivano izbija tokom večere za prijatelje i poslovne partnere. Na površini sve je pitko, kao neko tragikomično pozorištance, ali ispod toga gledalac postaje svestan vrlo nesrećnih životnih priča, bez hepienda na vidiku.
6.
BLUE MOON (2025, r. Richard Linklater)
Jedan od dva Linklaterova ovogodišnja filma, koji se bavi stihopiscem Lorenzom Hartom koji je sa kompozitorom Richardom Rogersom pre rata činio uspešan tandem. Rogers će kasnije sa Oscarom Hammersteinom započeti jedno od najuspešnijih brodvejskih partnerstava svih vremena, dok će Hart umreti od upale pluća, pijan i napušten. Ovo je film o jednoj imaginarnoj večeri koja najavljuje takve ishode.
5.
28 YEARS LATER (2025, r. Danny Boyle)
Film kojim se Danny Boyle posle dvadeset dve godine vraća na mesto zločina i reanimira svoju distopijsku kvazizombijevsku franšizu kao sumoran komentar Britanije danas. Ostaci civilizacije ostaju na mladima koji imaju svoje planove, a Ralph Fiennes pravi fantastičnu parafrazu pukovnika Kurtza iz „Appocalypse Now“ u okruženju koje je ostvarenje njegove mračne vizije.
4.
AFTERNOONS OF SOLITUDE (2024, r. Albert Sera)
Ako vas zanima kako je matadoru u koridi, tj. ako želite da stojite tik uz njega dok maše biku crvenom zastavom ispred oštrih rogova, ovo je film za vas. Samo pazite, Sera u svojoj doku-drami nema pardona prema senzitivitetu progresivnog doba – on prikazuje matadora kao fantastičnog, ekscentričnog i hladnokrvnog ubicu plemenite i izmučene životinje. Ali vas tera da se divite oboma.
3.
DJ AHMET (2025, r. Georgi M. Unkovski)
Kada napisah „Kusturica džunior“, mislio sam to kao kompliment. Unkovski poseduje sličnu vrstu humora i energije, jedino što je pitkiji i bliži duhu i senzibilitetu današnje mlađe publike kojoj ovo bez problema može da postane generacijski film. A bavi se jednim turskim tinejdžerom i pastirom u Makedoniji koji otkriva rejv i ljubav u isto vreme. Recimo.
2.
SIRAT (2025, r. Oliver Laxe)
Film o jednom neobičnom putovanju, koje je na razne načine tragično i sve tragičnije kako odmiče. Može da se tumači kao metafora neokolonijalnog okupiranja egzotičnih sredina „iz najboljih namera“, kao još jedan primer nepripremljenosti kolonizatora za ono što ga čeka, u „nekomforu nepoznatog“. I magična, mistična moć muzike. I tišine.
1.
PREDATOR: BADLANDS (2025, r. Dan Trachtenberg)
Moj omiljeni filmski kritičar, Peter Bradshaw (iz „Guardiana“), sahranio je ovaj film u svojoj recenziji rečima da je on svojevrsna izdaja lika i dela Predatora. Nije razumeo, kažem ja, kakav kreativni uspeh je Trachtenberg ostvario kada je od jednog hladnog, anonimnog i nemilosrdnog negativca uspeo da napravi skoro dirljivog junaka i spilbergovski zabavan film koji se gleda kao epizoda „The Mandalorian“. Najbolje od Holivuda, ako mene pitate.
+1
STEPPENWOLF (2024, r. Adilkhan Yerzhanov)
Ništa vas ne može pripremiti za raspamećivanje koje donosi ovaj film. Njegovu okrutnost, najcrnji od svih humora i tek trunčice ljudskosti. Uz ozbiljnu sumnju da se radi o svojevrsnom rimejku Fordovog „The Searchers“. Yerzhanov je kao Tarantino, Eastwood, Takeshi Kitano, Sergio Leone, Jia Zhang-Ke, Melville, Amat Escalante… svi ti nemilosrdni koji vam padnu na pamet, u čijim filmovima se stvarno „umire muški“, a ne kao u Holivudu. Vestern o vrlo Divljem istoku. Najogavniji i najamoralniji junak uspeva da vam se podvuče pod kožu i natera vas da ispratite njegovu poslednju misiju. U poređenju sa ovim filmom svi ostali deluju kao „Dizni“.
***
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 25. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
#728-729Nedeljnik
Tagovi
