Želimir Žilnik, jedan od ključnih autora jugoslovenskog i evropskog filma, razgovorao je sa Marinom Fratucan u podkastu „Faktor 50+“.
Žilnik se osvrće na „crni talas“, zabrane, sukobe sa sistemom, Titovu reakciju na „Rane radove“, rad u „Avala filmu“ i cenu koju su on i njegova generacija platili zbog umetničke slobode.
Govori takođe o tome kako su filmovi nastajali u uslovima cenzure, inflacije, političkog pritiska i ličnog rizika, ali i zašto je uvek birao male budžete, rad na ulici i neposredan kontakt sa stvarnošću.
***
Direktor „Avala filma“ se užasnuo kada je video film…
Taj sudski proces prošao je bez zabrane. Sudija je nagrdio tužioca, rekao mu je: „Ako ti misliš da će ovaj dosadni film našu zemlju uzdrmati i srušiti zemlju, ti si državni neprijatelj. Ti moraš to odmah pustiti.“ Dragiša Đurić iz „Avale“ mi je rekao da će u javnosti objaviti da će film biti gotov u oktobru. A to je jul. Rekoh: „Gile, nemoj me sad zafrkavati, šta, jesi pio rakije?“, on kaže: „Ćuti, nisam pio rakije, nego je noćas film gledao“, a tu je Titova slika bila. Pa rekoh stariji čovek, mislim nije ni ovo bogzna kakav film za njega, kaže: „Gledao je i bio vrlo ljut.“ Pa šta je rekao? Kaže, rekao je samo jednu rečenicu: „Šta hoćeju ti luđaci?“ Pa rekoh, dobro je rekao čovek. I on kaže: „Nemoj se zafrkavati, stradaćemo i ti i ja.“
A u Berlinu smo dobili nagradu filmske kritike, ali se o tome nije pričalo u štampi. To je bilo u vreme čehoslovačke krize. Međutim, film je otišao po celom svetu. Faktički, naši filmovi i nisu mogli da budu zabranjeni. Zašto? Jer svi ti naši filmovi koji su se prodavali u inostranstvu, prodavali su se tako što se pravio za svaki film dubl negativ za Francusku, za Englesku, za ovu… ali i kupe dubl negativ za, recimo, pedeset, šezdeset hiljada i onda prave svoje kopije. Koliko im treba za bioskope. Tako da ovde su naši filmovi zabranjeni kao takozvani crni filmovi, ali mi kad odemo u Francusku, Nemačku i tako, to sve stoji kod njihovih distributera jer nisu naši mogli da oduzmu te kopije koje su već prodali, uzeli i potrošili.
Dakle, ovaj film ode u Berlin i tako dobro prođe. I onda u jugoslovenskoj štampi je gotovo bio muk. Gotovo bio muk, a u štampi socijalističkih država od Sovjetskog Saveza pa nadalje su bili užasni napadi. Napadi tipa kao „taj film je finansirala američka služba bezbednosti CIA“, a onda drugi kaže „ne, ne, to je bila nemačka služba bezbednosti“.
POGLEDAJTE RAZGOVOR MARINE FRATUCAN SA ŽELIMIROM ŽILNIKOM:
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 25. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
