Srpska spoljna politika i proces evropskih integracija koloritno mogu da se opišu vicem o Muji, Hasi i jogurtu, koji otprilike glasi ovako:
Mujo, vidno iznerviran, izlazi iz pekare i nabasa na Hasu, koji ga prostodušno pita zašto je tako ljut.
– Kako ne bih bio ljut? Tražim burek i jogurt, prodavačica kaže: nema jogurt. Kažem: daj mi sirnicu i jogurt, ona opet: nema jogurt. Velim: daj mi zeljanicu i jogurt, ona meni: nema jogurt. Pa šta bi ti, bolan, uradio na mom mestu? – pita Mujo.
Haso ga začuđeno gleda, razmišlja i kaže:
– Ja bih je gađao tim jogurtom.
***
Srbija je majstor u propuštanju prilika, ali je i EU napravila seriju poteza koji su doprineli da se nađemo u ovoj situaciji, počev od toga da verbalnu podršku nakon petooktobarskih promena nisu pretočili u konkretne korake na približavanju Srbije EU, kao što su to učinili sa Moldavijom u poslednjih godinu-dve dana.
Prva velika prepreka koja je zakočila Beograd bila je definisanje odnosa između Srbije i Crne Gore, bez kojeg pregovori o potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) nisu mogli da počnu.
Tadašnja SR Jugoslavija nije imala jasno određene nadležnosti i samim tim elementarne stvari, kao što su jedinstveni carinski sistem, da bi mogla da započne pregovore o SSP-u.
Potrošene su četiri najbolje godine u procesu proširenja EU jer Beograd i Podgorica nisu mogli da se dogovore oko elementarnih nadležnosti, odnosno Crna Gora je htela da ima separatni kolosek u procesu evropskih integracija kako ne bi dovela u pitanje planove za izlazak iz državne zajednice. Tek 2004. godine postiže se dogovor o tzv. twin track procesu, a 2005. godine počinju pregovori o SSP-u.
Umesto da se koncentrišu na evropski put, u Beogradu su se zamajavali spasavanjem državne zajednice sa Crnom Gorom, koja je već prelomila da krene svojim putem. Gotovo svi saradnici u najbližem okruženju Vojislava Koštunice vodili su poreklo iz Crne Gore i doživljavali pitanje odnosa sa Podgoricom na ličnom planu.
To se videlo i kroz ponašanje Koštunice na sastanku sa tadašnjim visokim predstavnikom EU Havijerom Solanom.
Onda dolazi 2006. godina, kada se proces zaustavlja zbog (ne)saradnje sa Haškim tribunalom i gubi se još nekoliko dragocenih godina. Srbija potpisuje, sa dve godine zakašnjenja, SSP 2008. godine, ali uz klauzulu da, zbog nedovoljne saradnje sa Haškim tribunalom, države članice krenu u ratifikaciju SSP-a tek kada Srbija uhapsi Radovana Karadžića i Ratka Mladića. SSP, koji je trebalo da stupi na snagu najkasnije 2008. godine, postaje operativan tek 2013.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 25. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
#728-729Nedeljnik
Tagovi
