Sećate li se Žan-Kloda Junkera, prethodnika Ursule fon der Lajen na mestu šefa Evropske komisije?
Ako ga se i sećate, teško da se sećate šta je izjavio u Beogradu februara 2018. A izjavio je da 2025. nije godina kada bi Srbija i Crna Gora „morale“ da budu u EU, već da je to indikativni datum i ohrabrenje za zemlje koje su najviše napredovale na evropskom putu (sa takozvanog Zapadnog Balkana to su tada bile Srbija i Crna Gora).
Junker je pojasnio da Srbija u EU 2025. nije obećanje, već perspektiva. Na konferenciji za novinare s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i komesarom za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johanesom Hanom, Junker je rekao da je Srbija do tada (2018) prešla „impresivan deo“ na putu ka EU.
Doduše, malo je tada i cepidlačio Junker, jer „ima još problema kada je reč o vladavini prava“. Eto, ispraćamo i 2025. godinu, a sa njom i takozvanu Junkerovu perspektivu i „Junkerov datum“.
***
Čini se da bi Srbija ušla najpre „parcijalno“ u EU – putem neke Vučićeve „male Antante“ – sa Slovačkom i Mađarskom. Možda čak i kao nova (makar pridružena) članica „Višegradske grupe“ u kojoj su pored Slovačke i Mađarske i Češka i Poljska.
Doduše, danas je Vučić po političkom senzibilitetu bliži Viktoru Orbanu, Robertu Ficu i Andreju Babišu nego Donaldu Tusku jer stvari su se prilično promenile od oktobra 2024. kada je poljski premijer bio u Beogradu, podržao Vučića, regionalnu saradnju, Berlinski proces i inicijativu Otvoreni Balkan koju, inače, danas niko skoro i ne pominje.
Donald Tusk se oduševio što Vučić nije otišao kod Putina u Kazanj na Samit BRIKS-a, već njega – Tuska – primio u Beogradu, da bi se u maju 2025. verovatno razočarao, jer je premijer Poljske tada izjavio kako ne može da zamisli da neko iz Evrope može, dok traje agresija Rusije na Ukrajinu, da stoji na Crvenom trgu i da tu proslavlja 80. godišnjicu kraja Drugog svetskog rata.
Vučić je stajao, dok je slovački premijer Robert Fico bio jedini zvaničnik iz EU u Moskvi. Sve je relativno, i sve se brzo menja.
Vučiću politički danas ne bi bila najkomfornija trilaterala koju je 2015. napravio sa Viktorom Pontom i Bojkom Borisovim. „Krajovska grupa“ koju su činile Srbija, Rumunija i Bugarska prerasla je u kvadriteralu sa Grčkom.
Danas je ta asocijacija zaboravljena, delom jer nema dovoljno „suverenističkog kapaciteta“ po standardima srpskog režima.
Srbija bi, pomalo nadrealno, sa Vučićem sad mogla da postane politički „srednjoevropska zemlja“, a verovatno bi pristala da bude i sastavni deo neke nove „Austrougarske“ kao antibriselske suverenističke asocijacije država i naroda.
Tu bi sigurno „koska“ bila Hrvatska. U srpskom slučaju frustriranost se često predstavlja kao suverenost. Pa otuda i težnja da budemo deo globalne avangarde. I kao takve predstavimo propale politike iz poznih osamdesetih i devedesetih godina prošloga veka. I nakalemimo ih na Titovo „nesvrstavanje“.
Multipolarnost dobija gotovo religiozni karakter. Svaku potvrdu da smo na evropskom putu relativizujemo sa ali… Da nikad ne kažemo da smo deo Zapada.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 25. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
