U novogodišnjem dvobroju Nedeljnika čeka vas veliki testamentarni intervju sa Želimirom Žilnikom, jednim od ključnih autora jugoslovenskog i evropskog filma, koji u razgovoru sa Marinom Fratucan kroz ličnu biografiju, filmove i susrete sa istorijom govori o sudbini jedne zemlje i mogućoj budućnosti jednog društva.
Žilnik se osvrće na „crni talas“, zabrane, sukobe sa sistemom, Titovu reakciju na „Rane radove“, rad u „Avala filmu“ i cenu koju su on i njegova generacija platili zbog umetničke slobode.
Kroz anegdote iz Berlina, Njujorka, Bjelovara i Nemačke, Žilnik objašnjava kako su filmovi nastajali u uslovima cenzure, inflacije, političkog pritiska i ličnog rizika, ali i zašto je uvek birao male budžete, rad na ulici i neposredan kontakt sa stvarnošću.
Poseban deo razgovora posvećen je studentima i protestima – nekada i danas. Žilnik govori o novoj energiji, organizovanosti i intelektualnoj snazi savremenih studentskih pokreta, uz upozorenje da ih starije generacije ne opterećuju sopstvenim iskustvima.
„Srbija je iskoračila ka odbrani slobode“
Želimir Žilnik u testamentarnom intervjuu za Nedeljnik govori o sopstvenom filmskom i političkom iskustvu kao paralelnoj istoriji jedne zemlje. Kroz razgovor sa Marinom Fratucan, Žilnik razmatra odnos države i umetnosti, mit o povratku „starog poretka“, neispunjena obećanja tranzicije i trajnu sklonost vlasti ka kontroli i manipulaciji. Poseban fokus stavlja na kontinuitet pobune i angažmana, naglašavajući da su današnji protesti organizovaniji, intelektualno zreliji i dalekosežniji nego ranije.
„Kada su počele studentske šetnje i protesti, zvali su me sa dva-tri fakulteta, kažu mi: ’Vi ste napravili i u devedesetim godinama i još i u šezdesetim godinama neke filmove, takođe o nezadovoljstvu, i je l’ imate te filmove da nam pokažete?’ I razume se, ja sam im pokazao te filmove, ali sam im odmah rekao: ’Nemojte biti u iluziji da su angažmani od tih pre dvadeset, trideset, četrdeset godina bili važniji, da su bili masovniji, da su bili energičniji nego ovo što sad vi radite. Vi radite nešto što je prosto jedna sasvim nova forma i otpora s jedne strane, a s druge strane jednog pokušaja da se nešto što je jednostavno bilo antihumano, da se to izbriše i zaboravi’“, govori Želimir Žilnik u razgovoru sa Marinom Fratucan.
Kako je Srbija postala srednjoevropska zemlja
Zoran Panović u svojoj političkoj analizi piše da je Vučićeva Srbija zapela između deklarativnog evropskog puta i suverenističke politike koja relativizuje evropske vrednosti, oslanjajući se sve više na srednjoevropske i neliberalne saveznike poput Mađarske i Slovačke. Panović govori o tome da spektakularna spoljna politika služi kao zamena za unutrašnje deficite demokratije, dok se vlast organizuje po logici personalne, gotovo revolucionarne kontrole institucija.
„Davnih dana, u jednom diskretnom političkom razgovoru, Vučić se poverio da su mu dva najbolja ministra Nikola Selaković (tada pravde) i Lazar Krstić – kratkotrajni ministar finansija. Krstića je, kao i Verbića, danas teško zamisliti u reakcionarnom Macutovom kabinetu. Kao što je gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića moguće zamisliti na Badnje veče 6. januara 1990. u Novoj Pazovi kad je osnovana Srpska narodna obnova nastala iz udruženja ’Sava’“, piše Zoran Panović.
izostanak sa Samita EU kao signal zamrzavanja integracija
Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima, piše da je izostanak Srbije sa Samita EU–Zapadni Balkan jasan signal da vlast u Beogradu svesno zamrzava evropske integracije, pre svega zbog odbijanja da se uskladi sa spoljnom politikom EU prema Rusiji. Pantelić ocenjuje da Srbija već decenijama sama sebe koči političkim odlukama – od Crne Gore i Haga, preko Kosova, do Moskve – dok se u EU njeno ponašanje doživljava kao dokaz da joj je Rusija važnija od članstva.
„Izostanak Srbije sa Samita EU – Zapadni Balkan je veoma zabrinjavajući potez, jer ukazuje da aktuelna vlast, po istom principu po kojem je Koštunica precrtao atlantske integracije iz agende srpske strateške politike, priprema teren da izbriše i evropske. Prijemi predsednika Gruzije i Slovačke, neposredno po odluci da Srbija nema svog predstavnika na samitu u Briselu, direktno su bacanje rukavice u lice evropskim partnerima, budući da se Tbilisi okrenuo Rusiji, a Slovačka je, uz Mađarsku, zemlja koja otvoreno zastupa interese Moskve u EU“, piše Željko Pantelić.
„Shvatam zašto mnogi misle da ih je EU izneverila“
Andreas fon Bekerat, šef Delegacije EU u Srbiji, u ekskluzivnom intervjuu za Nedeljnik govori da razume zašto su mnogi građani umorni i razočarani dugim evropskim putem Srbije, ali naglašava da se zahtevi EU u oblasti vladavine prava, medijskih sloboda i izbora poklapaju sa onim što traži i veliki deo srpskog društva. Razgovarajući sa Markom Prelevićem, Bekerat upozorava na nazadovanje slobode medija, političku polarizaciju, dezinformacije i odgovornost vlasti da spusti tenzije i omogući inkluzivan dijalog.
„Veoma ozbiljno shvatam činjenicu da mnogi proevropski građani Srbije osećaju da ih je Evropska unija izneverila i učiniću sve što mogu da pokažem da je njihovo poverenje opravdano. Ono što ste možda primetili ne odražava promenu politike, niti je povezano sa bilo kojim pojedinačnim pristupom. To je pre odgovor na dešavanja na terenu i na usporavanje tempa reformi, kako je utvrđeno u poslednjem Godišnjem izveštaju Evropske komisije“, govori Andreas fon Bekerat u razgovoru sa Markom Prelevićem.
Fenomen najpopularnijeg srpskog romana 21. veka
Branko Rosić piše o romanu „Semper idem“ Đorđa Lebovića kao o potresnoj, ali nenametljivoj hronici detinjstva prekinutog dolaskom nacizma, u kojoj se idila panonskog sveta sudara sa zlom Holokausta. Kroz priču o odrastanju jednog dečaka, Lebović pokazuje kako se zlo ne rađa u logorima, već mnogo ranije – u ravnodušnosti, kukavičluku i pristajanju da se okrene glava.
„Potresno je kada ovaj dečak – dečak Đorđe Lebović crta svoju nebesku umrlicu. Na početku su to prirodne smrti a onda je sve više onih koji odlaze ka zvezdama. Kilometrima iznad njega, visoko u atmosferi iznad zemaljske atmosfere užasa, on na nebesima, u sazvežđu, naziva zvezde imenima ljudi koje je izgubio. Tako jedna zvezda dobija ime njegove Magdalene Has, devojčice koju sreće pred njen put kod rođaka u Novi Sad iz koga se neće vratiti u Sombor“, piše Branko Rosić.
„Dođite u Nikšić da vidite Knin“
Dragoljub Draža Petrović ove nedelje piše Ante Tomiću o svom iskustvu sa Kninom i Nikšićem, sećajući se kako je kao mlad navijač Zvezde gledao Srbe i Hrvate i kako su ga ti susreti oblikovali. Opisuje kako je gledao seriju „Tvrđava“ o ljubavi Srbina i Hrvatice iz Knina, ali saznaje da je serija snimana u Nikšiću, i komentariše filmsku i istorijsku ironičnost toga.
„I pre neki dan, tvrđavo, Tomiću, bindžovao sam celu seriju „Tvrđava“, u produkciji Radio-televizije Srbije, seriju o ljubavi jedne Hrvatice iz Knina i jednog Srbina iz Knina. Zaljubljeni Srbin iz serije je malo mršav za frižider, uopšte ne liči na one sa kninskog kolodvora iz 1989, dok je Hrvatica kao što je i red za Hrvatice, slatka i mila“, piše Dragoljub Draža Petrović.
kako se u Srbiji ponavlja isti politički obrazac
Dušan Telesković u svom tekstu piše o tome da se u Srbiji već dve i po decenije ponavlja isti politički obrazac: studentski bunt sa sličnim simbolima, dilemama i strategijama, i vlast koja reaguje identično – propagandom, diskreditacijom i represijom. Poredeći današnje studente sa nekadašnjim „Otporom“, Telesković argumentuje da sličnost nije samo simbolička, već dubinski sistemska, od odnosa prema izborima i opoziciji do načina na koji se kriminalizuje otpor.
„Dve i po decenije kasnije, kao u loše naučenoj lekciji u kojoj ’istorija nije učiteljica života’, ponavljaju se isti obrasci, pobune i represije. Od znaka (pesnice i krvave šake), preko insistiranja na horizontalnoj organizaciji bez formalnih vođa, nenasilnih akcija, ironije i javnih performansa, do podrške javnih ličnosti, glumaca, sportista i univerzitetskih profesora“, piše Dušan Telesković.
O nama i o promenama
Aleksandar Misojčić u novogodišnjem eseju piše o savremenom čoveku koji kretanje, putovanja i stalne promene koristi kao društveno prihvatljivu anesteziju, bežeći od suštinskih pitanja smisla i odgovornosti. Pozivajući se na Kamija i Viktora Frankla, Misojčić pokazuje da promena prostora bez promene vrednosti i odnosa ne donosi slobodu, već samo privremeno olakšanje i povratak istim obrascima.
„Poslednjih godina, gotovo neprimetno, razvio se jedan osoben vid odbrane od svakodnevice. Odbrojavamo sate do putovanja, do produženog vikenda, do kratkih izmicanja iz sopstvenog života. Krunimo bezimene, nikad upamćene dane kako bismo dočekali redak beg iz sopstvenog života. Trpnja je uvek podnošljiva kad nam se čini da ima rok trajanja“, piše Misojčić.
Lista 100 najbogatijih u regionu
Miša Brkić o Nedeljnikovoj listi 100 najbogatijih ljudi u regionu piše da se njihovo bogatsvo u jednoj godini uvećalo za dve milijarde evra, potvrđujući da velike kompanije u toku krize i dalje rastu. Na listi dominiraju tradicionalni biznisi iz Srbije i Hrvatske, dok tržišna veličina i evropska orijentacija igraju ključnu ulogu u stvaranju bogatstva.
„Iako je kriza, bogatiji su još bogatiji. Iako je kriza, najveći broj kompanija u regionu raste više nego što pada. I ova Nedeljnikova Lista 100 najbogatijih u regionu, koju smo radili s vodećim medijima u regionu, potvrđuje tezu da su velike kompanije anticiklične, da rastu u krizi. Veliki sistemi su robustni i dokazali su da su otporni na krizu. A ta reč je posle pandemije postala ključna u poslovnoj filozofiji. Značajnija od rasta“, piše Miša Brkić.
„Spremni smo da pratimo akvizicije srpskih privrednika u regionu“
Nikola Vuletić, predsednik Izvršnog odbora UniCredit banke Srbija, u intervjuu za Nedeljnik razgovarao je sa Milicom Rilak i Mišom Brkićem o poziciji evropskih i američkih banaka i izazovima srpske privrede. Vuletić naglašava da snaga banke dolazi od kvalitetnih klijenata i sistema upravljanja rizicima, naglašava važnost tehnologije i AI u bankarskom poslovanju, kao i potrebu za deljenjem vlasničkih udela i profesionalizacijom upravljanja u kompanijama.
„Najveći problem Evrope je višak nacionalizma u ekonomiji. Ekonomije su izrazito nacionalne i veoma je teško napraviti panevropske platforme. Postoji mnogo nevidljivih barijera koje koštaju kompanije i smanjuju im profitabilnost i konkurentnost. UniCredit grupa je jedan od retkih uspešnih primera. Treba skidati te nevidljive barijere. S druge strane, Amerikanci i Kinezi su već na evropskom tržištu i napadaju sve ključne segmente privrede“, govori Nikola Vuletić u razgovoru sa Milicom Rilak i Mišom Brkićem.
„Srbi i Hrvati se tajno vole“
Boris Rašeta u svom tekstu piše o fenomenu popularnosti srpskih pevača i pevačica u Hrvatskoj, posebno Aleksandre Prijović, čiji koncerti izazivaju masovno interesovanje mladih, uprkos nedostatku medijske promocije u Hrvatskoj. Rašeta prikazuje kako turbo-folk kultura i koncerti izvođača poput Ane Bekute, Bobana Rajovića i Dragane Mirković privlače publiku, pokazujući da između Srba i Hrvata postoji više muzičkog „guilty pleasure“ osećaja nego mržnje.
„Split je grad u kojemu srpski auti lete u more, ali srpski pjevači lete prema zvijezdama. Ove je jeseni u gradu pod Marjanom snimljena legendarna fotografija. Na njoj smo vidjeli skupinu navijača odjevenih u odjeću napadno tamne boje, kako marširaju protiv folklornog nastupa neke srpske dječice. Smetalo im je što djeca nastupaju u mjesecu kad je pao Vukovar. To je ocijenjeno grubom i smišljenom provokacijom ’srpskog sveta’ koji čak i nejač baca na prve linije“, piše Boris Rašeta.
Memoari (mrtvog) Zorana Đinđića
Veljko Lalić priredio je tekst o novoj knjizi Svetislava Basare „Đinđić: Memoari s onu stranu groba“. Basara kroz glas Đinđića tri dana posle atentata groteskno i ironično opisuje ubistvo, reakcije medija i političkih elita, kao i haotičan raspad državnog poretka. Feljton od pet nastavaka moći ćete da pročitate samo na portalu Velikih priča.
„Ubijen sam na otvorenoj sceni. Streljan sam, d’ izvinite, zguza. Morao sam biti uklonjen kao neprijatni svedok. Po svaku cenu. Da je hitman, Zmija, promašio – a bio sam se opkladio s Popovićem u 500 DEM da će me promašiti – bio bih ili otrovan, ili zadavljen svilenim gajtanom, ili bi mi – sasvim u skladu sa srpskom tradicijom – Besić na spavanju odrubio sekirom glavu“, piše Svetislav Basara u svojoj novoj knjizi.
Holivud nije mrtav, ali mu nije lako
Slobodan Vujanović svom u tekstu analizira proteklu filmsku godinu i zaključuje da Holivud opstaje, ali retko donosi zaista nezaboravne filmove, dok su dva horora unela svežinu u komercijalni mainstream, a region briljira makedonskim „DJ Ahmet“ i srpskim „Kako je ovde tako zeleno?“. Vujanović takođe sastavlja svoj top 10 filmova, gde dominiraju neočekivana iznenađenja poput kazahstanskog „Steppenwolf“ i američkog „Predator: Badlands“, naglašavajući magiju i emocionalni uticaj pojedinih dela.
„Holivud možda nije (sasvim) mrtav, ali mu sigurno nije lako. Pogledajte samo neke od njegovih najvećih aduta ove godine (a o nekima od njih pisao sam i na Velikim pričama): Bong Joon Hoov holivudski debi, „Mickey 17“, nije našao mnogo fanova ni među publikom, ni među kritikom. U najboljem slučaju izgledao je kao neki malo bolji film Terryja Gilliama. Treba li da vam kažem nešto o jednom od najkomercijalnijih filmova ove godine, „Minecraftu“, što vam vaš šestogodišnjak već nije rekao?!“, piše Slobodan Vujanović.
O protekloj muzičkoj godini
Branko Rosić piše da je muzičku 2025. godinu obeležila dominacija ženskih zvezda poput Lady Gage, Rosalie i Sabrine Carpenter, uz introspektivne ispovesti o ličnim životima koje osvajaju top-liste, dok su reunioni Oasisa i Radioheada izazvali suze i euforiju publike širom sveta. Povratke su zabeležile i Lili Alen, Lorde i britpop legende Pulp i Suede, a muški izvođači poput Kevina Parkera i irskog trija Kneecap su doneli psihodeliju i provokaciju, često pod paljbom kritike i vlasti.
„Poslednjih godina Srbija ispada sa mape bitnih koncerata svetskih zvezda. Okej, bili su zaista veliki na Ušću: Ed Širan, Ramštajn, Gans end rouzis. Ali sledeće 2026. prestižu nas komšije. Hrvati i Bugari. Gorillaz dolaze i u Zagreb i u Plovdiv. Plus sa jedne i druge strane malo Cure, malo Kings of Leon. Oni koje smo gledali na Exitu koga sledeće godine neće biti“, piše Branko Rosić.
Istorijski loša godina srpskog sporta
Aleksandar Gligorić piše da je 2025. bila istorijski loša godina za srpski sport, jer nijedna reprezentacija u kolektivnim sportovima nije osvojila medalju, klupski sport je nazadovao, a mlađe selekcije su podbacile, dok su pojedinačni uspesi poput bronze Angeline Topić i dobre sezone Nikole Jokića bili retka svetla tačka.
„Biće ova 2025. po mnogo čemu upamćena kao posebna godina u srpskoj istoriji iako nekima deluje ’da se ništa ne dešava’. Na primer, srpskom sportu se desio istorijski krah. Nakon skoro dve decenije od nezavisnosti Srbije, prvi put u njen sport nije stigla nijedna medalja sa velikih takmičenja u kolektivnim sportovima“, piše Aleksandar Gligorić.
„Da ste došli iz budućnosti, koje biste novine danas čitali“?
Veljko Miladinović piše o budućnosti i značaju medija, naglašavajući da veliki mediji i teška vremena međusobno utiču jedni na druge, a digitalizacija i veštačka inteligencija menjaju način na koji se kvalitetno novinarstvo prenosi čitaocima. Kroz primere istorijskih događaja u Srbiji i sveta, posebno studentskih protesta i izveštavanja „Njujorkera“ i „Njujork tajmsa“, pokazuje kako profesionalno provereni i uređeni tekstovi omogućavaju istorijsku perspektivu i kredibilitet.
„Postoji razlog zašto veliki mediji mogu da imaju krizu kredibiliteta – zato što ga imaju. Ne živimo (još uvek) u svetu naučne fantastike, ali neki Delorean (vremeplov iz „Povratka u budućnost“) ipak i za nas postoji; i možda ne možemo da putujemo u budućnost, ali možemo da posetimo prošlost – a to su bogate arhive najvećih svetskih novina. Novine koje nam daju uvid u istoriju kako se odvijala u realnom vremenu, kad bismo znali da je tako čitamo“, piše Veljko Miladinović.
„Kovača bi Srbi prihvatili kao Andrića, samo da je 1991. uradio drugačije“
Miljenko Jergović ove nedelje piše Svetislavu Basari, izražavajući svoje divljenje Mirku Kovaču i Bobi Matić. Jergović raspravlja o njihovom životu, književnom doprinosu i progonstvu iz Beograda, opisujući kako je objavio esej o smrti Bobe Matić. Komentariše reakcije ljudi na društvenim mrežama i osvrće se na odnos hrvatskih i srpskih medija prema njima.
„Kovač je iz Beograda protjeran upravo onako, sličnim ili istim sredstvima i metodama, kojima je Thomas Mann protjeran iz Njemačke. Naprosto je morao otići, ako je kanio i dalje misliti i govoriti ono što je mislio i govorio. I njemu je, upravo kao i Mannu, do posljednjeg trenutka bilo dopušteno da promijeni mišljenje“, piše Miljenko Jergović.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
