S obzirom na to da se nekoliko njegovih pesama godinama nalazi na raznim plej-listama koje sam pravio, iznenadilo me je kad sam shvatio da ga nikada nisam gledao uživo. Zato, kada su objavljeni datumi „Britpop“ turneje, nisam imao izbora nego da ispravim taj propust. Dok smo čekali samoproglašenog „Mr Entertainmenta“, publiku je zagrevao mančesterski bend The Lottery Winners. Kako je sunce polako zalazilo, masa je rasla, sve dok bečki Ernst-Happel-Stadion nije bio ispunjen do poslednjeg mesta, a svi su bili željni dobrog provoda. U pravom stilu Robija Vilijamsa, publiku je prvo „zafrkavao“ reklamom za mačju hranu – muzički uvod bio je toliko nalik njegovom izlasku na scenu da su se začuli preuranjeni vrisci oduševljenja. Lako je bilo zamisliti nestašnog pevača kako se smeje sam sebi, znajući da je upravo nasamario 50.000 ljudi.
Zatim je usledila najava, ispričana i prikazana na ogromnim, AI-generisanim ekranima sa obe strane bine, kao omaž zvezdi i njegovim dostignućima – uz svesno mešanje činjenica i fikcije. Sve je počelo rečenicom „Hajde da istražimo budućnost zabave“, dok su nas rokerska gitara, bubnjevi i horsko pevanje vodili ka odbrojavanju do glavnog događaja. Scena je bila spremna. Igrači su počeli da izlaze na binu, paradirajući u stilu šou-devojaka, u crno-belim kostimima koji su se vijorili na vetru. Tutnjava razglasa ličila je na mali zemljotres, a pirotehnika je davala utisak da dolazi kraj sveta – ili možda početak stvaranja. A onda, uz snažan prasak, pojavio se on. U crno-belom kombinezonu, izvezen na scenu kao lasvegaska verzija Hanibala Lektora s dozom Elvisa, zapalio je publiku i potom potrčao pistom pravo među ljude, ispaljujući „Pocket Rocket“. Stigao je!
Tokom koncerta, Robi Vilijams je u više navrata zastajao da bi komunicirao s publikom, pevao joj, ali je i zadirkivao na svoj prepoznatljiv način. Dotakao se i svojih dobro poznatih ličnih uspona i padova, dajući kratak uvid u motive zbog kojih su nastale neke pesme. Lično mi se to dopada, jer pop pesme često ne dobijaju priznanje koje zaslužuju, a iza njih se neretko krije dublje značenje koje nije odmah očigledno (videti: „Something Beautiful“). Njegov dečački šarm i iskrena potreba da voli i da bude voljen bili su jasno vidljivi, stvarajući osećaj da smo istovremeno na vrhunskom muzičkom spektaklu i na masovnoj terapiji, gde smo se on i mi smenjivali na kauču. Zbog svega toga, samo smo ga još više zavoleli – kao podsetnik da su i pop zvezde, ipak, ljudi.
Bend je zvučao besprekorno, a prateći vokali ispunili su stadion punim, raskošnim zvukom. Ređali su se hitovi iz cele njegove karijere – „Millennium“, „Love Supreme“, „Strong“, pa čak i podsetnik na Take That kroz verziju „Relight My Fire“. Publika je skakala i igrala od uzbuđenja, a baš kada se činilo da smo dostigli vrhunac, usledila je „Let Me Entertain You“, podižući atmosferu na još viši nivo. Kada je pao mrak, bilo je dovoljno samo nekoliko znakova da se upale svetla mobilnih telefona i da zajedno s njim otpevamo planetarno popularnu „Angels“.
Bilo mu je potrebno pesmu-dve da se glas zagreje, ali kada je uhvatio ritam, nije bilo zaustavljanja. Bilo je manje plesa i uvijanja nego nekada, ali, kako je i sam priznao, godine čine svoje, a dobar deo publike to razume – jer je s njim i odrastao. Set je trajao oko dva sata i, kada je sve bilo gotovo, imao sam utisak da je ponudio dovoljno da i ja i ostatak publike osetimo da smo imali jedno zaista sjajno veče.
Were we entertained…? Absolutely!
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 18. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
