Kada su Slobodan Milošević i ekipa socijalista oko njega odlučili da vanredni izbori 1993. budu raspisani za Nikoljdan 19. decembra, verovatno nisu znali da će baš taj dan biti dan u kome se krsna slava obeležavala u najviše domova u Srbiji, makar od Drugog svetskog rata naovamo – za ovu tvrdnju, inače, postoje osnovane statističke sumnje da je tačna – ali predizborni trik im je svakako uspeo.
Bili su to specifični izbori na samom vrhuncu ekonomske krize koji su u kampanji ostavili neke od najkreativnijih marketinških uradaka.
Na tim izborima je promovisano „Pošteno. Đinđić demokratska“, DSS i Koštunica su išli sa ne preterano inventivnim „Ima nade“, ali su vizuelno brendirali šljivu kao svoj simbol, radikali su poručivali „Mi dolazimo“, a tih je dana, do predizborne ćutnje naravno, mogao na televiziji da se vidi spot u kome seljak puni traktor benzinom na crevo, a drugi započinje dijalog:
– Komšija, zašto ne odeš na pumpu ko čovek?
– More ne jedi g***, kad ti nije nužda.
– Je l’, a za kojeg ti ono glasa pre tri godine?
– Što se ti praviš blesav? Za *** ko i celo selo…
Savremenici će se setiti da je to bio spot Deposa (ili krnjeg Deposa, bez DSS-a), u kampanji koju je pratila i poruka Vuka Draškovića „I moja krsna slava je Sveti Nikola, slaviću i glasaću za Depos“.
I pored tog vrhunca ekonomske krize, i pored toga što je bio i vrhunac sankcija i izolovanosti zemlje, i pored bizarno dosadne kampanje vlasti (slogan „Za Srbiju“) rezultat je bio – 8,1 odsto manja izlaznost nego na izborima koji su održani samo godinu dana ranije. A SPS je osvojio više glasove (da ne dramatizujemo previše, došlo je u procenat maltene do prelivanja glasova između SRS-a i SPS-a).
***
Psiholozi i sociolozi daju različite savete, a najčešće se to svodi na postavljanje crvenih linija – političkih tema o kojima se prosto ne razgovara.
Kod nas je žestoka polarizacija takođe krenula u slično vreme, od onih „gde bežiiite“ izbora 2016. godine i naredne godine predsedničkih na kojima je Vučić krenuo u otvoreni rat sa „krugom dvojke“ i onih koji „piju espreso i točeno pivo u kafićima“, od kada se i sve jasnije iscrtava granica „mi“ i „oni“.
I kako bi to izgledalo na srpskoj slavi, ako nećemo da razgovaramo o politici.
– Hajde da pričamo o sportu.
– Šta misliš zašto je otišao Željko Obradović?
– Zato što nije hteo da bude ćaci…
Okej, hajde da pričamo o kulturi.
– Je l’ snima nešto Lazar Ristovski?
– More ne jedi g***, kad ti nije nužda.
U najboljoj verziji slavski razgovor bi se završio citatom iz Deposovog spota.
Srbija je toliko ispolitizovana da nema teme koja u trećem nivou razgovora ne bi dovela do politike i podele na „ćacije“ i „blokadere“.
Globalno su polarizacija i duboke društvene podele detektovane na više načina, ali je suštinsko pitanje zašto se za porodičnim ili slavskim stolom više ne mogu istrpeti politički neistomišljenici, a nekada se i u napetijim situacijama i odnosima to moglo.
Jedno američko istraživanje daje verovatni odgovor: istraživanje koje je obavio Pew Research Center pokazuje da se 2022. godine čak 72% republikanaca i 63% demokrata izjasnilo da smatraju simpatizere suprotne strane nemoralnijim od prosečnih Amerikanaca – što je dramatičan porast u odnosu na onu 2016. godinu, kada je bilo 47%, odnosno 35 odsto. Skoro dvostruki rast negativnog raspoloženja ne o stavovima druge strane, nego o pripadnicima druge strane kao ljudima.
A niko ne želi za stolom da sedi sa lošim ljudima, preciznije sa onima koje smatra lošim ljudima.
Ako bi se to prenelo na slavske priče – pojednostavljeno i uz malo generalizacije, svakako – devedesetih je moglo da se sedi za stolom sa suprotnom stranom jer su tadašnji glasači opozicije glasače SPS-a („spajsovci“) smatrali zavedenim od državne propagande, ali ih nisu same po sebi smatrali lošim.
Bilo je i ono kad se kaže: socijalista, ali stara škola; ili: socijalista, ali dobar čovek. Danas će se teško među opozicionim glasačima čuti „naprednjak, ali dobar čovek“. Slično je i u suprotnom odnosu, podržavalaca vlasti prema opozicionarima.
***
Podeljenost u Srbiji je toliko duboka, a glasači – koji god da su im motivi za podržavanje neke strane, posebno vlasti – u velikim procentima su najekstremniji.
Ako su podele toliko duboke da ne može da ih izdrži ni slavski sto, onda ni slava kao srpski fenomen nema više svoju svrhu.
Izbori na Svetog Nikolu 1993. održani su u najgorim uslovima koje ova zemlja pamti: više od polovine zaposlenih u Srbiji bilo je na prinudnim odmorima, inflacija je iznosila dva odsto na sat, zemlja je bila u potpunoj izolaciji – nešto je dakle ozbiljno bilo nenormalno u tom društvu – a vladajuća stranka je osvojila više glasova nego na izborima godinu dana ranije.
E ako smo tada bili normalnije društvo nego što smo danas, onda tu ni Sveti Nikola ne pomaže.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 18. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
