Tih je tekstova mnogo više nego što bi to bilo pristojno. Zapravo ih je toliko da ne bi bilo pristojno sabirati, ali odokativno, u svakoj godini postojanja Nedeljnika, bila su barem dva, a dodajmo na to i različite inačice naših sajtova, pa onda i Velike priče, pa onda ono što bih pisao na ovim i onim mestima, i doći ćemo do broja od najmanje četrdeset.
Četrdeset tekstova o Evroviziji? Ajde pristojno, ali da li je baš normalno? Neka i 200 miliona ljudi svake godine učestvuje u tom cirkusu posredstvom malih ekrana, druže, šta si ti to sve pisao – i kakav si novinar, uostalom – ako si minimum četrdeset puta seo ispred praznog ekrana, pogledao u onaj kursor i onda nalupetao o Evrosongu?
Od svega toga autor tekstova ima jedno gostovanje na RTS-u (i par odbijenih gostovanja na RTS-u, kada je ovo došlo da ga zaobilazimo; i jednu nezvaničnu ponudu da se uključim u domaću organizaciju, e da bih potencijalno nekada postao makar stručni konsultant, ako ne i Duška umesto Duške), dva poziva na nekakav Evrosong pab kviz (takođe odbijena) i nezvaničnu titulu Vrsnog Poznavaoca Pesme Evrovizije, koja se, čim okrenem glavu, pretvara u loše skrivenu sprdnju na taj račun.
Znam i kako je počelo – bio sam lud za geografijom, na onom dečjemskoro-na-spektru nivou gledanja u mape i zastave, kao i za Olimpijskim igrama i drugim velikim takmičenjima, a muzika je uvek bila tu, u stanu, u kolima, na pločama; gledanje Evrosonga bilo je porodični ritual, mada se samo kroz maglu sećam Rive i „Rock Me Baby“, sve ostale, sve tamo dok nisu umrle VHS trake, sestra i ja imali smo snimljene i vrteli ih dok se ne isprlja glava matore Aiwe.
Na svaku onu rečenicu o tome da se Jugoslavija ne bi raspala da smo tukli Argentinu u Firenci i posle postali svetski prvaci, umeo bih da odgovorim sa „Pa osvojili smo Evroviziju i ništa nam nije pomoglo“; zapravo bih u trenucima manje lucidnosti i više maligana mogao svesrdno da branim tezu da je Berlinski zid pao te noći u Palais de Beaulieu, gde nas je sve dovela Selin Dion, a da su crvenkaste rukavice Emilije Kokić bile opomena koju nismo uspeli da shvatimo, da je to bio okidač, a ne trenutak kada Istočni Nemci shvataju da preko Mađarske ili preko Berlina mogu da odu na Zapad.
Da, uz rizik da ponovim rečenice iz makar tuce tekstova, Evrovizija je uvek bila manje od muzike i više od politike, i valjda nas je zato i privlačila; ali ni muzika nije bila skroz za bačiti – mogao bih u svako doba dana i noći da napravim dobru evrovizijsku žurku od pravih i nesuđenih hitova.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 11. DECEMBRA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
