Srđan Dragojević ima filmove koji su sam vrh domaće kinematografije. Svoju projekciju „Lepih sela“ imao je i Spilberg kome se ovaj naslov baš svideo. Ipak, pored svih tih priznanja i oficijelnih nagrada, Dragojević ima i štek scenarija koji nikada nisu pretvoreni u filmove, ili su na čekanju.
Ovog vikenda na Velikim pričama je krenuo feljton „Crveni“ koji se bavi mogućnošću da je SFR Jugoslavija preživela.
U isto vreme, njegov roman „Lajk“ je bestseler čiji je prvi tiraž već rasprodat. Na sam dan nekadašnjeg velikog praznika države koja nije preživela, SFR Jugoslavije, Dragojević je bio gost u podkastu Velikih priča „Rosić i drugovi“ čiji je početak logično bio posvećen nekadašnjoj zemlji.
***
Kad već spominjem „Student“ i dolazak Miloševića na vlast, i njegova žena Mira Marković je krenula da se zabrani jedan broj ovog lista. Sećam se toga, ali nisam više bio u „Studentu“. Upisao sam režiju i kada studiraš FDU, onda si po ceo dan na akademiji i nemaš puno vremena za nešto drugo. Ali sam se susreo kasnije sa zabranama Mire Marković jer je baba Jula napala moj film „Rane“.
Javili su joj, a možda je i sama gledala, da je to dosta uvredljivo prema njenom mužu, da ima tu raznih z…bancija, opravdanih, vezanih za porodicu Milošević, za samog Slobodana Miloševića i uopšte na okolnosti u kojima smo živeli. Sankcije, ratovi, beda, a film prilično upire prstom u izvor tih zala koja smo preživeli nekako. I onda je ona naredila da bilo kakvo reklamiranje filma bude zabranjeno. Srećom tada je u Srbiji bilo dosta lokalnih medija. Za razliku od sadašnje situacije, tada je svaki grad imao radio i televiziju, pa su ljudi mogli da se informišu o filmu i odu da ga pogledaju.
U to vreme ja sam morao, na primer, da dam na konkurs Ministarstva kulture jedan potpuno frizirani scenario „Rana“, svesno, ono kao maltene Švaba i Pinki su tu prevodili bakice i trudnice preko pešačkog prelaza.
Film je napravio veliki uspeh ali nekoliko ljudi koji su pomogli snimanje je „nastradalo“. Željko Simić je zglajznuo, bio je intimus s porodicom Milošević i dobio je ribanje. Zglajznula je Nada Popović Perišić. Ona je smenjena sa mesta ministrice kulture i prebačena je u Pariz za direktorku Srpskog kulturnog centra. Posle nekoliko godina mi je rekla: „Eto Dragojeviću, zbog tebe sam nastradala.“ Odgovorio sam joj: „Poslao sam te da vidiš malo sveta.“
Inače, naša kancelarija je pre snimanja „Lepih sela“ bila iznad čuvenog kabarea „Rouz“ na Senjaku. Jelke, poznati mangup iz kraja koji je bio prijatelj sa Bjelinim bratom, nama je dao sobičak iznad kabarea „Rouz“. Mi smo tu počeli prve pripreme za „Lepa sela“ i kad završimo neki posao, mi siđemo dole da popijemo piće. Bilo je tu raznih doživljaja. Marija Milošević, ćerka Slobe Miloševića i Mire Marković, jednog dana se nešto posvađala sa dečkom, izvadila je pištolje i krenula da puca po klubu. On jadan beži, a ono prašte meci, mi se bacamo na pod. To su bila onako vremena u kojima te scene nisu bile retkost. I to je nešto što se vidi i u „Lepim selima“ i u „Ranama“.
A mladi glumac iz „Rana“, Dušan Pekić? Tabloidi su uvek tražili senzaciju, naravno. Dušan Pekić je bio veliki glumački talent, i mislim da bi on, da je ostao živ, zaista postao veliki glumac. On je otišao u vojsku i na onaj dan zakletve, izašao je u grad, popio je valjda više piva, legao da spava i ugušio se u sopstvenoj povraćci. I tako da je to bio užasno tragičan kraj, glup kraj, ali nije bio vezan za ovo što vole tabloidni mediji da pišu da je preminuo od droge, heroina, kriminal i to. Ne, on je bio zaista dobar mladić.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 4. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
BONUS VIDEO:
Tagovi
