Ove generacije danas nemaju ni želju ni strpljenja da slušaju iskustvo koje je proisteklo iz vremena u kojem smo mi živeli.
Njih ne interesuje juče, nego ih interesuje sutra. I tu se razlikujemo. Mene je zanimala ta zemlja u kojoj smo bili.
Uopšte ne želim da ih dezavuišem u njihovim stavovima i zahtevima, ali vreme u kojem smo mi imali bunt bilo je mnogo drugačije. Evo, ja ne mogu da zaboravim ukus benzina i dizela u ustima. Vučeš benzin iz neke kante da bi sipao sebi tri-četiri litra i vozio se tog dana. To je bilo vreme bede, kada su ljudi bili srozani.
Jednom sam ukrao puter.
Puter je bio dve trećine moje plate i to me je užasno nerviralo. I uhvatili su me da sam ga ukrao. Već sam tada snimio neke filmove, znali su me ljudi, znali su me i u toj samoposluzi. Bila me je sramota, ali sam to uradio; sebe sam doveo do bede da ukradem mali paket putera, u istoj ovoj ambalaži u kojoj je danas.
Naš bunt je bio drugačiji, ali on nije urodio plodom. Krenuli su tenkovi, a sve to košta mnogo više od paketića putera. Nikom ne bih poželeo to bolno iskustvo. Ne znam kako bi neko u Švajcarskoj reagovao na njega. A mi smo se provukli kroz to.
Jesmo li oštećeni? Naravno da jesmo. Nismo uspeli da dovedemo do normalnog funkcionisanja sistema i države.
Ubistvo Đinđića je promenilo tok istorije. Baš kao i razna druga ubistva u našoj istoriji, koja su nas sprečavala da uhvatimo korak sa svetom i da budemo deo tog sveta, a da ostanemo svoji.
Ovde je postojao krvnički odnos prema vlasti.
CEO PODKAST POGLEDAJTE NA YOUTUBE KANALU VELIKE PRIČE:
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 20. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
