Krenem da podelim nečiji post o blokadama ali onda odustanem. To mi se ovih dana često dešava. Umesto tri ili četiri storija dnevno o trenutnim zbivanjima, izbacim svega jedan a ponekad nijedan. Jesam li oguglala? Da li sam se navikla na ovo što se dešava toliko da više ne delim ni na mrežama? Užasava me ta pomisao. Oduvek sam verovala da za čoveka nema ništa strašnije od oguglavanja. Da je tanka granica između otupelosti i gubitka ljudskosti. Ali ne, nije to. Nešto je drugo u pitanju.
Mozgam, kopam, postavljam sebi pitanja ne bih li došla do suštine. Kako se osećam povodom svega? Tužna sam, besna, motivisana, demotivisana, hrabra, uplašena, ali trenutno sam ponajviše distancirana. Je l’ u tome stvar? U daljini? Doskoro sam, i pre nadstrešnice, bila u prvim redovima na većini protesta, ali već nekoliko meseci nema me ni na najvažnijim skupovima.
Razlog je dosta jednostavan. Dok se nije desio zvučni top, sve troje smo na proteste išli zajedno, ali otkad se to dogodilo, rešili smo da nju više ne vodimo već da idemo na smenu. Ili on ide a ja ostajem s bebom, ili obrnuto. Kada je bio moj red, često se dešavalo da moram da trčim kući jer još uvek dojim, pa smo se u nekom trenutku složili da je bolje da nadalje samo on ide.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 20. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
