Teško je, kad prođete pored te žene koja je 16 dana sedela ispod šatora i gladovala, dok su u susednim, mnogo modernijim šatorima, boravili neki ljudi (dobro, osobe… dobro, pojave) i krkali i smejali se i puštali muziku i ispunjavali svoju normu i za to dobijali dnevnice, i onda odlazili kući da troše pare i da odgovaraju na pitanja kako je bilo na poslu danas; teško je, kad pomislite da je prošlo duže od godinu dana otkako je novosadsko nebo palo na glavu ljudima koji su čekali voz ili sreću, ili da je prošlo skoro godinu dana otkako se prvi mazgov zaleteo kolima na decu koja su izašla na ulicu da potraže pravdu, teško je, dakle, pisati nešto ohrabrujuće, a kamoli širiti optimizam.
Ali ima, eto, mnogo toga dobrog, a zbog čega su se ljudi uhvatili za studente i proteste kao za (poslednju?) slamku spasa, mnogo se lepih, ili makar stvari koje ulivaju nadu dogodilo u prethodnih 12 meseci, pa smo tako naučili i da one reči za koje su nam govorili da su dosadne, a koliko su tek patetične, kao Poštenje i Poverenje i Odgovornost, imaju neka značenja, u doslovnom i prenesenom smislu.
Jedna od boljih stvari je što su svi – ali baš svi – pokazali šta su. Kao u onoj narodnoj o divljim životinjama i snežnim čarolijama, tako su protesti i reakcije na proteste na čistinu izveli svakog igrača; ko ima jednu kraću nogu danas vidno šepa, ko je na apanaži taj se ne skida sa televizije, za koga smo uvek sumnjali da je njihov ali se dobro pazio u društvu sada je totalno njihov i nije više ni u kakvom društvu, ili makar ne u pristojnom društvu.
Već je pomalo banalno, ali nove su generacije dokazale da nisu toliko nezainteresovane i apolitične, a ponajmanje da su neorganizovane; Pazarci, to smo već prošle sedmice apsolvirali, pokazali su da se ova zemlja može voleti na različite načine i pod različitim zastavama; profesori, nastavnici, lekari, advokati, umetnici su mahom stali u odbranu svojih profesija i svoje dece, a oni koji nisu, oni su svom obrazu dodelili beleg koji se ne umiva; Beograđani su, pak, pokazali da mogu da trpe mnogo i da je sasvim u redu da nam grad izgleda ovako, da mogu da tolerišu ovu crnu rupu u centru grada, sve sa otimanjem parka, ulice i saobraćaja, mada da ne mogu tako lako da tolerišu spočitavanje nebeograđana koji bi to rešili „po kratkom postupku“ (što znači da su kritike pogodile u metu); sportisti su pokazali, uz nekoliko glasnih i trofejnih izuzetaka, da je ipak lakše gurati tu loptu i ne misliti previše.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 20. NOVEMBRA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
