U novom broju Nedeljnika čeka vas veliki intervju sa Svetozarom Cvetkovićem, koji u razgovoru sa Marinom Fartucan govori o raspadu Jugoslavije, generacijskim lomovima i iluziji slobode iz osamdesetih.
Cvetković podseća kako je jugoslovenski kulturni prostor nekada omogućavao slobodu i otvorena vrata za umetnike, što današnje generacije teško mogu da razumeju.
Govoreći o protestima i pitanju da li glumci treba da igraju, Cvetković kaže da se njegov bunt uvek izražavao kroz rad, dok današnje generacije traže parole na sceni.
Posebno govori o svom dugom odnosu sa Mišom Radivojevićem, o Makavejevu kojeg smatra potcenjenim, o snimanju filmova bez scenarija i o novom projektu “Ostrvo na dnu”, zasnovanom na svedočanstvu sa Golog otoka.
„Mi nijednu generaciju nismo sačuvali od rata“
Svetozar Cvetković u velikom intervjuu za Nedeljnik govori o generaciji koja je živela između slobode osamdesetih i mraka devedesetih, o ratu koji „nismo uspeli da sprečimo“ i o ubistvu Zorana Đinđića koje je, kako kaže, promenilo tok istorije. U razgovoru otkriva lična iskustva od glumačkih dilema i odnosa sa kolegama i rediteljima, do priča o porodici, odrastanju i filmovima koje snima danas.
„Ne mislim da je gluma sposobnost igre koja izlazi van onoga što si ti. Sve što igram i predstavljam, iskreno predstavljam, iz onoga što sam ja i onoga što postoji u meni. Čak i kada su negativci u pitanju. Ako su zlikovci u pitanju, ja pokušavam da nađem zrno tog opravdanja za to zašto je taj čovek takav i da ga na taj način predstavim. Ne opravdavajući njegove zločine, nego opravdavajući to da takav čovek može da postoji“, kaže Svetozar Cvetković.
Gde je patrijarh na sednici Vlade
Zoran Panović piše o vanrednoj sednici Vlade na Đurđic, naglašavajući simboličnu prazninu u nedolasku patrijarha Porfirija, Milorada Dodika i Aleksandra Vulina, što odražava konfuziju vlasti u odnosima sa Rusijom. U analizi podseća na istorijat prodaje NIS-a, na ranije političke rascepe i na kontinuirano talasanje između prozapadnog kursa i ruskog uticaja, dok aktuelne poruke vlasti deluju neubedljivo bez šireg nacionalnog i političkog konsenzusa.
„Na vanrednoj sednici Vlade, na Đurđic, iako je bila proširena, zjapeći se osetila praznina – da nema u proširenom sastavu kao podrške patrijarha Porfirija, da nema Milorada Dodika i da nema glasa Aleksandra Vulina koji valjda najbolje zna šta Rusi nameravaju, odnosno koliki je zaista srpski manevar u odnosu prema ruskom partneru“, piše Zoran Panović.
„Specijalna operacija“ NIS
Milica Rilak u svojoj ekonomskoj analizi piše da se Srbija nalazi pred hitnim rešavanjem vlasničke strukture NIS-a, pošto američka administracija traži potpuni izlazak ruskog kapitala, a rafinerija u Pančevu može da radi još samo nekoliko dana. Rilak analizira tri moguća scenarija – od običnog državnog zaduživanja, preko „specijalne operacije“ uz učešće NBS, do uvođenja prinudne uprave kroz poseban zakon – kao modeli za otkup ruskog udela koji iznosi 56,15 odsto.
„Dakle, krajnje je vreme da se reši pitanje vlasničke strukture NIS-a, a tri scenarija koja smo razmotrili podrazumevaju da država nema spreman „novac na računu“ (iako možda ima) i da mora da se zaduži kako bi isplatila ruske suvlasnike. Međutim, samo jedan od tih scenarija podrazumeva nešto „specijalno“ i potrebu da u čitavoj operaciji učestvuje NBS – ostala dva su potpuno obična i „normalna“ za naše prilike“, piše Milica Rilak.
Kako je nuklearna bomba spasla surovi režim Severne Koreje?
Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima, u svom tekstu opisuje Severnu Koreju kao teokratsku diktaturu sa kultom ličnosti Kim Il Sunga, Kim Džong Ila i Kim Džong Una, gde većina stanovništva veruje da je režim neophodan za nacionalni interes, a represija i kontrola informacija su među najsurovijima na svetu. On objašnjava da Severna Koreja opstaje zahvaljujući atomskoj bombi, strateškim granicama i sposobnosti da balansira između SAD, Kine i Rusije, dok istovremeno koristi svoje obrazovane građane za sajber-aktivnosti i razvoj infrastrukture.
„Većina ljudi u Severnoj Koreji veruje da je diktatura neophodna kako bi se realizovali nacionalni ciljevi, nametnulo njihovo viđenje sveta sunarodnicima južno od 38. uporednika, uništio individualizam – koji se smatra izrazom neprihvatljivog egoizma – omogućio trijumf kolektivizma i sačuvao primat opšteg interesa nad pojedinačnim. Ovde valja podvući da opšti interes formuliše vrhovni vođa, što je klasični contradictio in adiecto“, piše Željko Pantelić.
Nova runda ubrzanog naoružavanja Srbije i Hrvatske
Aleksandar Radić u svojoj vojnoj analizi piše da Srbija i Hrvatska ulaze u novu rundu ubrzanog naoružavanja, pri čemu Srbija podiže odbrambeni budžet za 9,5 odsto, a Hrvatska za čak 20,9 odsto, dok obe zemlje u centru svojih planova imaju nabavku „rafala“. Radić piše da će Srbija ogroman deo budžeta u narednim godinama potrošiti na avansna plaćanja francuskih aviona i domaće naoružanje, dok Hrvati paralelno grade infrastrukturu za svoje „rafale“ i ulažu u tenkove, haubice i helikoptere.
„Naravno, može čiča da plati „pet karata“ i udeo nabavki u budžetu Srbije je preko 50%. Bela kuća bi se oduševila da smo članovi NATO-a. Mora se povesti računa o tome da je budžet vrlo nečitak – nižu se neke cifre, ali ništa konkretno se ne vidi. Motivi kao i kod svih ostalih papira vlasti su prikazati nešto, ali istovremeno ništa što bi bilo predmet kritike većinskog dela javnosti koji ne podržava privatizovano „rukovođenje i komandovanje“ državom“, piše Aleksandar Radić.
„Doći će i Torcida da nam viče ispred vrata“
Ante Tomić ove nedelje piše Dragoljubu Draži Petroviću o nasilju i pretnjama hrvatskih fudbalskih navijača, Torcide i Bad Blue Boysa, koji zabranjuju kulturna događanja Srba, dok akademici žive u udobnosti i ne trpe posledice svojih nacionalističkih stavova. On ističe hrabrost i strpljenje svojih komšija, srpskih penzionerki i dece u Splitu, koji uprkos pritiscima čuvaju svoj identitet i kulturu.
„Hrvatski su navijači ipak strastveniji od svih. Oni su odnedavno počeli i upadati na kulturna događanja i prekidati ako im nešto nije po ćeifu. Neobičnom koincidencijom to su uvijek kulturna događanja Srba. U Splitu je jednu večer grupa u crno odjevenih pripadnika Torcide razjurila priredbu srpskog folklornog društva sastavljenog većinom od umirovljenica i djece. U Zagrebu, u Preradovićevoj ulici, ispred prostorija Srpskog narodnog vijeća, Bad Blue Boysi su nekoliko večeri kasnije pokušali zaustaviti otvaranje izložbe o Dejanu Medakoviću“, piše Ante Tomić.
Uloga generacije Z u svetskoj revoluciji
Veljko Miladinović u svom tekstu piše da generacija Z pokreće globalni talas protesta, od Nepala do Srbije, koji odražava duboko nezadovoljstvo nejednakošću, korupcijom i nedostatkom funkcionalnih sistema obrazovanja i zdravstva. On ističe da je ovaj pokret posebno snažan na Globalnom jugu zbog demografskih faktora, horizontalne organizacije i digitalne povezanosti, a ideje o progresivnom oporezivanju bogatstva i većoj ulozi države u ekonomiji pokazuju njihovu ideološku orijentaciju.
„Nezadovoljstvo generacije Z je, zapravo, univerzalan fenomen. Kod doživljaja mladih generacija i novog doba koje sa njim dolazi, mnogi upadaju u zamku – i to je boljka koju starije generacije prenose jedna na drugu – a to je da se karakteristike jedne generacije pripisuju njihovim godinama, a ne drugačijem doživljaju sveta. Drugim rečima, često se može čuti da će ih ’sve to proći, kao što je i nas…’“, piše Veljko Miladinović.
Šta ćerka ne može da oprosti Entoniju Hopkinsu?
Zorica Marković u svom tekstu piše o složenim odnosima roditelja i dece i o tome zašto oproštaj nije uvek moguć niti obavezan. Na primeru Entonija Hopkinsa i njegove ćerke Abigejl pokazuje kako rana iz detinjstva i decenijsko otuđenje mogu učiniti pomirenje nemogućim. Psiholog dr Stanislava Popov objašnjava da zreli oproštaj menja emociju prema prošlosti, dok zadržavanje „neoproštaja“ ponekad predstavlja čin samopoštovanja i očuvanja ličnih granica.
„Abigejl Hopkins ima jednog od najvoljenijih očeva na svetu. Malo je onih na planeti koji mu se ne dive, njegovom glumačkom talentu, dikciji, ulogama koje je imao; Entonija Hopkinsa ne morate poznavati ni kao dvostrukog oskarovca da biste znali njegovu veličinu, ljubaznost, prirodnost. Uljudan čovek, mentor mlađim kolegama. Ali, Abigejl s njim skoro od rođenja, a to je pre oko 57 godina, gotovo da nije imala nikakav kontakt. I kada je postojao, bio je hladan, nategnut, skoro pa mučan“, piše Zorica Marković.
„A kako ste se vas dvoje upoznali“?
Rajko Grlić ove nedelje u svom pismu Goranu Markoviću piše kako on i njegova supruga Ana često dobijaju pitanje „Kako ste se upoznali?“ kada se prvi put sretnu s ljudima u Americi, i kako je to postao motiv za razmišljanje o pričama ljubavi iz prošlih generacija.
„To je za njih najčešći „icebreaker“, pitanje kojim se „razbija led“, kojim olakšavaju početak razgovora s nepoznatima. U memoriji laptopa pronašao sam kolekciju odgovora na to pitanje. To je davno netko sakupio i objavio na Facebooku. Sačuvao sam ih jer su mi se učinili kao sjajni okidači za filmske priče“, piše Rajko Grlić.
Kako je Mišić pobedio carevinu
Dejan Stojiljković u svom tekstu opisuje kako Kolubarska bitka razotkriva slabosti austrougarske imperije i kako srpska vojska, uprkos iscrpljenosti i povlačenju, uspeva da se pregrupiše pod rukovodstvom Živojina Mišića. Stojiljković naglašava Mišićevu hrabru odluku da pokrene kontraofanzivu bez odobrenja Vrhovne komande i da neposrednim odnosom prema vojnicima podigne njihov moral, što je dovelo do sloma Poćorekovih snaga.
„Zbog velikih gubitaka, naročito među oficirima, srpska vrhovna komanda je odlučila da u bitku baci 1.300 mladića, intelektualaca i studenata, koji su prvo poslani na obuku u vojnu školu u Skoplju a onda na front. Svakom je dodeljen čin kaplara. Poznat i kao „đački bataljon“, ova jedinica sačinjena od jedva pa sazrelih dečaka čije su ambicije bile da postanu profesori, pesnici, slikari, filozofi, pravnici predstavlja simbol žrtvovanja Srbije u Prvom svetskom ratu“, piše Dejan Stojiljković.
Transformacija lečenja raka prostate
Ana Mitić piše intervju sa profesorom dr Gerom Kramerom, koji objašnjava kako nove kombinovane i personalizovane terapije transformišu lečenje raka prostate, posebno u fazi kastraciono-rezistentnog metastatskog raka. Profesor Kramer ističe da je rano započinjanje efikasnog lečenja ključno za produženje života pacijenata, ali i upozorava na velike nejednakosti u pristupu inovativnim terapijama između zemalja poput Srbije i vodećih evropskih država.
„Rak prostate je jedan od najčešćih karcinoma koji pogađa muškarce širom sveta. Poslednjih godina, nove mogućnosti lečenja i kombinacije lekova transformišu brigu o pacijentima, nudeći duži život i poboljšani kvalitet života čak i u uznapredovalim stadijumima bolesti. Ipak, ostaju velike razlike kada je u pitanju pristup ovim inovacijama – posebno između zemalja sa naprednim zdravstvenim sistemima i onih sa ograničenim resursima“, piše Ana Mitić.
Ovde nikad nije vođen „Jihad al-Akbar“
Svetislav Basara ove nedelje piše Miljenku Jergoviću o tome kako se Srbija budi i aktivira tek nakon tragedija, masovnih zločina i haosa, dok stvarni problemi i unutrašnja borba – simbolični „jihad al-Akbar“ – ostaju nevođeni. On opisuje posetu Sajmu knjiga i prizore sablasne praznine i haosa u zemlji, koji odražavaju stanje cele Srbije, ističući političke i društvene slabosti kroz lična iskustva i zapažanja.
„Subotnji sajamski dan u Hali 1 bio je u stvari umanjena slika stanja u Srbiji. Tako bi i Srbija izgledala da nije komemoracija, protivkomemoracija, mitinga i kontramitinga, štrajkova i kontraštrajkova glađu i ostalih pratećih meteža i koškanja, koji daju privid nekakve dinamike“, piše Svetislav Basara.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
